Madlin Miler

„Patroklo je moj zakleti družbenik. Mesto mu je uz mene.“

Odisej sleže ramenima. „Ne možemo znati. Puki smo ljudi, kratak plamičak buktinje. Potomci nas mogu kovati u zvezde ili unižavati, kako im drago.

Kad je živeo sa mnom, ja sam sve to uspevala da zagladim, obavijala sam ga svojom magijom i božanskom prirodom. Možda je zato i bio tako srećan. Idila – tako sam nazivala vreme koje smo proveli zajedno. Iluzija bi možda bila bolja reč

Krv iz rana koje mu je nanela mešala se s mrljama izgubljenog devičanstva na njenim butinama

Kopljem se možeš poštapati, ali mu time nećeš promeniti prirodu.“

Gotovo sam je mogao i zamisliti tamo, kako lebdi na samom rubu mojih uspomena.

Čini se da joj se dopadaju talasići, dopada joj se kako iščezavaju i more opet postaje staklo.

On otvori oči. „Navedi mi jednog junaka koji je bio srećan.“

Razmislih. Herakle je poludeo i pobio porodicu; Tezej je izgubio nevestu i oca; Jasonovu decu i novu ženu pobila je stara; Belerofont je ubio Himeru, ali je posle pada s Pegazovih leđa ostao bogalj.

„Ne možeš.“ Sad se uspravio u sedeći položaj i nagnuo se napred.

„Ne mogu.“

„Znam. Nikad ti ne daju da budeš i poznat i srećan.“ On diže obrvu. „Da ti odam jednu tajnu.“

„Hajde.“ Mnogo sam voleo kad je ovakav.

„Ja ću biti prvi.“ Uze moj dlan i priljubi ga uz svoj. „Zakuni se.“

„Zašto ja?“

„Zato što si ti razlog. Zakuni se.“

„Kunem se“, rekoh, izgubljen negde u jarkom rumenilu njegovih obraza, plamenu u njegovim očima.

„Kunem se“, ponovi i on kao odjek.

Sedeli smo tako jedan časak i ruke su nam se dodirivale. On se iskezi.

Poslednja misao mi je: Ahil.

„Uradila sam ono“, kaže. Isprva ne razumem. Ipak, onda vidim grobnicu i oznake koje je načinila na kamenu. Piše Ahil. A pored piše Patroklo.

„Idi“, kaže mi. „On te čeka.“