„Patroklo je moj zakleti družbenik. Mesto mu je uz mene.“

Odisej sleže ramenima. „Ne možemo znati. Puki smo ljudi, kratak plamičak buktinje. Potomci nas mogu kovati u zvezde ili unižavati, kako im drago.

Kad je živeo sa mnom, ja sam sve to uspevala da zagladim, obavijala sam ga svojom magijom i božanskom prirodom. Možda je zato i bio tako srećan. Idila – tako sam nazivala vreme koje smo proveli zajedno. Iluzija bi možda bila bolja reč