Noć kada su došli svatovi

Bila si veliki smisao mog malog života, moja Ema.

Nije isto kad je suša na zemlji i suša u čoveku

Ne možeš se odupreti ljubavi kada te pozove, čak i ako znaš da je nož skriven ispod njenih perina. Ne možeš prestati da snevaš o onom kome si dao srce čak i kada ti glas sumnje uništi snove, kao što je severac onomad pustošio naše livade.

Bog te nagradi ako ti dopusti da sam svoje grehe okaješ, a kazni te ako tvoje grehe okaju oni koje najviše voliš. Nadam se da sam zaslužio Božju milost.

Ne da Bog sve, jedina moja, ne da Bog sve.

Jer majka uvek ostaje majka, čak i kada za to više nema snage.

zaslužujete svet, Emilija, i svet zaslužuje vas.

Nemoguće je spoznati ljubav bez greha i greh bez ljubavi. Jedino što je važno jeste istina koju u duši svojoj čuvamo, a svaka duša je grešna. Čak i onaj koji se danju svetu smeje, a noću za njim plače, zna da je greh neodvojivi deo ljubavi. Čak i ona ljubav za koju Sveta knjiga tvrdi da je čista, neuprljana strašću i požudom – nije bez greha. Jer grešne su misli koje njoj vode.

Ako on želi da se igra sa tobom, sam će sleteti na tvoju ruku. Isto je i sa ljudima, Ema. Nikada nemoj trčati za njima, onaj koji to želi, sam će doći.“

Krali su vreme od sebe i sebe od vremena. Nisu pričali o rastanku iako su ga oboje bili svesni