Hronike Ambera – I tom: Devet prinčeva Ambera/Puške Avalona

„Ako ostanem – smrt, a ako nastavim – isto smrt.“

„Jedna je neminovna“, rekoh, „a o drugoj ćemo možda moći da pregovaramo. Idemo!“

postoje Senke i postoji Supstanca, i to je osnova samog sveta. Što se Supstance tiče, postoji samo Amber, istinski grad, na istinskoj Zemlji, koja sadrži sve. Senke su bez kraja i konca. Svaka mogućnost postoji negde kao Senka onog istinskog. Amber ih samim svojim postojanjem baca u svim pravcima. I šta se tu još ima reći? Senke se protežu od Ambera do Haosa, i unutar njih sve je moguće. Postoje samo tri načina da se kroz njih hodi, i svi su teški

„Ako u jednu ruku uzmeš želju, a u drugu nešto obaviš, stisni obema, pa da vidimo iz koje će nešto izaći.“

Uglavnom najbolje razmišljam – zaista razmišljam – kad mislim o nečem drugom.

Nemirno spava krunisana glava.

Ambere, Ambere, Ambere… Pamtim te. Nikad te više neću zaboraviti. Pretpostavljam da, u dubini duše, nikad i nisam, za sve one vekove svoga lutanja Zemljom u Senkama, jer često su me noću, u snovima, progonile slike zelenih i zlatnih kula i tvojih prostranih lučnih terasa. Sećam se širokih šetališta i cvetnih tremova, crvenih i zlatnih. Sećam se tvog miomirisnog vazduha, i hramova, palata i skrivenih vrtova koje čuvaš, čuvao si, čuvaćeš zauvek u sebi. Ambere, besmrtni grade po kom je svaki drugi grad uobličen, ne mogu te zaboraviti, čak ni sada, niti zaboraviti onaj dan na rebmanskom Nacrtu kada sam se setio tebe unutar odraza tvojih zidova, odmoran posle jela nakon gladovanja i Muarine ljubavi, ali ništa se nije moglo porediti sa zadovoljstvom i ljubavlju sećanja na tebe; i čak i sada, dok stojim i gledam u Dvore Haosa, i pričam ovu priču jedinom koji je prisutan da je čuje i možda ponovi, da ne bi umrla sa mnom tamo unutra; čak i sada, sećam te se s ljubavlju, grade kojim sam bio rođen da vladam…

Knjige su mi još bile u policama. Niko osim prijatelja neće ti pokrasti knjige.

„Ali hteo je da nas pokrade.“

„Zar ne reče ti ono da si jednom ubio čoveka radi para cipela?“

„Jeste, ali to je drugo.“

„Po čemu?“

„Mene nisu uhvatili.“

Zasmejah se. Ovo me je potpuno oborilo s nogu i nisam mogao da se zaustavim. On je delovao kao da mu idem na živce, potom zbunjeno. Onda je i sam prsnuo u smeh.

Planine su nastavljale svoj marš prema moru, usput narastajući sve više i više, i na pleća primale promenljivi plašt od zelenih, rozikastih, purpurnih, zlatnih i indigo nijansi.

Pored toga, volim biblioteke. Nekako mi je ugodnije i bezbednije sa zidovima od reči, divnih i mudrih, posvuda oko sebe.