Marko Vidojković

E baš vam hvala

Smrt bandi — sloboda Jugoslaviji.
Roman E baš vam hvala izvodi svojevrsni desant na celokupno postjugoslovensko društvo. U doba globalne apatije i opšteg osećanja bezizlaza Vidojković nam pomaže da jasnije sagledamo i sudbinu Jugoslavije i vreme u kojem živimo.
„U paralelnom univerzumu urnebesnog, zabavnog, a opet i sasvim ozbiljnog Vidojkovićevog romana, Jugoslavija se nikada nije raspala, svi smo bogati, zdravi i potentni samoupravljači i ide nam baš dobro, a kosmičkim kvarom uskrsli četnici i ustaše na kraju će, naravno, dobiti po nosu. Jer su negativci i negotivci koji dolaze iz paklenog sveta raspada i užasa — dakle, iz naše dronjave stvarnosti, iz najinferiornije verzije nas samih. Bogme, ako pronađem kapiju paralelnog sveta iz ove knjige, nećete me više videti ovde.“ Teofil Pančić
„Zamislite život u kojemu rutinski konzumirate izdašni ménage à trois, pa dođete u priliku — a svi o tome sanjarimo — da škicnete svoj pogreb i provjerite tko je stigao, a tko vas mrtvoga zaobišao… Ili da vidite svoj razvitak u drugim okolnostima, da imate priliku naknadno popraviti koji izbor, osobni ili tuđi, kreirati povijest intervencijom kao multidimenzijski gerilac, kao Terminator, samo još bolje, kao heroj socijalističke revolucije! Ako vas nešto od toga privlači, prestanite imaginirati i uzmite ovu knjigu u kojoj se ostvaruju hrabre želje i sanjarenja, satirično-akcijski SF Marka Vidojkovića, roman koji bi morao postati hit u više dimenzija i država.“ Kruno Lokotar
145 printed pages

Other versions

Impressions

    Marin Milosavljevicshared an impression3 years ago
    👍Worth reading
    🔮Hidden Depths
    🎯Worthwhile
    🌴Beach Bag Book

    Vidojković nas efikasno i bez previše okolišanja uvodi u svet onoga što je moglo biti - okrutan i hladan, ali funkcionalan i uredjen svet savremene SFRJ, preživele zahvaljujući smrti onih koji su nameravali da je ubiju. Veoma brzo, roman dobija i elemente natprirodne misterije, a do kraja će nam postati jasno, mada je to bilo i očekivano, da je u pitanju vešto satkana kritika ne jednog, već dva društva - onog koje smo ostavili za sobom i onog koje smo sagradili. Uprkos činjenici da je roman veoma transparentno inspirisan romanom (a danas i TV serijom) The Man in The High Castle, ovo je zabavno i brzo štivo koje mnogo toga ispriča, ali još više toga nam ostavi da sami sa sobom pretresemo.

    Ana Minićshared an impression2 years ago
    👍Worth reading
    🌴Beach Bag Book

    Interesantna i jugonostalgicna SF knjiga koja se cita u jednom dahu!

    Goran Todorovicshared an impression2 years ago
    👍Worth reading

    Sve osim samog kraja me je drzalo zakucanog za fotelju dok nisam procitao!

Quotes

    sparkezahas quoted2 years ago
    „’De si, Šipka, krave ti šajbnu lizale!“, dreknula je Bojana i ustala sa stolice. Bilo
    Goranhas quoted2 months ago
    pojavljivanju nepoznatih lica na našoj teritoriji. Po tempu ubrzanja
    Goranhas quoted2 months ago
    rivši to, sklonila je kosu iza desnog uva, a jedan debeli podigao je ruku. Pravo malo bure sala, s kovrdžavom riđom kosom, u plavoj učeničkoj kecelji, kakve moja generacija nije nosila.

    „Druže Šipka“, zapištao je, „da li je vaš posao zanimljiv kao i posao Miličine mame? To je ona pegava što sedi pored prozora…“

    „Miladine“, prekinula ga je Marina, „nismo ovde da bismo se sprdali!“, a deca su se na njenu poslednju reč upišala od smeha. „Dosta, dosta, to uopšte nije toliko smešna reč koliko se sad dernjate.“

    Ceo razred se kliberio, pegava Milica se sva postidela, a ja sam sačuvao pribranost. Zapravo, uživao sam. Odluka da nemamo dece bila je jedna od najboljih koje smo moja supruga Tijana i ja doneli.

    „Druže Miladine…“, izgovorio sam, namerno napravivši pauzu kako bi klinci mogli da se nasmeju, međutim, niko nije ni zucnuo, „…nemam pojma čime se bavi Miličina mama, tako da ne umem da odgovorim na tvoje pitanje.“

    „Miladine, postavljaj samo svrsishodna pitanja, nemoj večito da izigravaš odeljensku budalu“, opomenula ga je Marina, a odeljenje se na ovu opasku ponovo grohotom nasmejalo. Jebote, kakvi mali krelci. Da li je moguće da se ništa nije promenilo još od 1984, kad sam bio u njihovim godinama. Jedino te uniformice, i ti tableti na njihovim klupama. I to ne baš kvalitetni, gorenje iz 2014. Mogli su deci da daju obod ili EI Niš, ali Gorenje je posrnulo u borbi s inostranom konkurencijom, pa je dobilo subvencije od Saveznog izvršnog veća da svoje uređaje uvali osnovcima.

    Nije išlo. Lepo sam joj rekao da nisam ja za ta sranja, ali ona je insistirala i, eto, glumio sam budalu pred nerazumnom dečurlijom, osokoljenom jugoslovenskim školskim sistemom, u kome su oni zapravo bili gazde svog obrazovanja, sve dok su se držali pionirske zakletve. Prvi se jebeni Miladin nije pridržavao zakletve, pre svega stavki da će poštovati starije i biti veran i iskren drug.

    Marina se malo nagla da skloni uvojak kose, ovog puta kako treba, a u mene su iz njenog dekoltea gvirnule dve sise, veličine zlatnog delišesa, u belom brushalteru.

    „Druže Mirko“, obratila mi se, a ja sam podigao pogled na njene smeđe oči, „Miličina mama je glumica u Dečjem pozorištu ’Boško Buha’, tako da s njom ne možete da se merite. No počnite već jednom da govorite, nemamo ceo dan.“

    Klinci su izgubili strpljenje, počeli su da se došaptavaju, a u meni je splasnuo i poslednji tračak entuzijazma.

    „Dobro. Deco, ja radim u Saveznom sekretarijatu za unutrašnje poslove…“

    „Milicajac!“, oduševljeno je kliknuo plavušan iz druge klupe.

    „Nisam milicajac“, odgovorio sam staloženo, a oni su krenuli da negoduju. „Radim kao istraživač u Upravi za analizu neobjašnjivih fenomena“, ispalio sam sve svoje adute, pomiren sa činjenicom da ovi novi klinci neće pasti na dupe zbog toga, kao što sam ja nekada padao na dupe pred avanturama Martija Misterije i Dilana Doga.

On the bookshelves

fb2epub
Drag & drop your files (not more than 5 at once)