Sentimentalno vaspitanje

Često srećem muškarce i žene, zarobljene profesijama koje ne vole, koji mi sa senkom tužne promašenosti pričaju o tome kako su nekada pisali najbolje pismene sastave u školi, pa čak i objavili nekoliko pesama koje su nagrađene. Zašto nisu nastavili? Eh, zašto…

Dugi redovi preko cele noći pred praškim i varšavskim knjižarama, u kojima ujutru treba da se pojavi neka nova, zanimljiva knjiga, i milionski tiraži pesama i romana u Sovjetskom Savezu, učvršćuju me u uverenju da sa knjigom najviše druguju oni narodi (naravno, civilizovani) čiji duh još nije razmekšan udobnostima.

Prijatan, udoban život koji nudi svakodnevna zadovoljstva u izobilju (zabava, erotika, kulinarstvo, sportovi, hobiji, kupovina i razne igre) udaljio je najveći broj nekadašnjih zanesenih čitača od čitanja, pošto ova duhovna disciplina zahteva, pre svega, da se izvesno vreme u toku dana provede u samoći. Danas ljudi sve teže uspevaju da se izbore za dragocene časove osamljenosti, u kojima bi se bez ostatka predali unutrašnjem dijalogu sa senima davno umrlih pisaca, mislilaca i mudraca. Mnoštvo stvari nas razvlači na sve strane, a reč i misao sve više zamenjuje poludremež pred lako svarljivim slikama koje trepere u televizijskoj kutiji – tom petom zidu sobe. Dovoljno je da se izjutra zateknete u nekoj kancelariji ih u kafani, pa da čujete obaveznu jutarnju rečenicu: „Jeste li videli ono sinoć?“, niko ne pita: šta? Podrazumeva se da je reč o nekoj važnoj televizijskoj emisiji i ubrzo, potom, ispostavlja se da su svi gledali istu emisiju! Zar je moguće da je u tim ljudima ostalo tako malo individualističkog da pristaju da iz večeri u veče budu hranjeni istom duhovnom hranom, kao i milioni drugih ispred ekrana? Zar je moguće da ne požele neki sopstveni, tajni put ka suštini, koji jedino mogu da omoguće knjige?