Sentimentalno vaspitanje

I dok su naši desetogodišnji vršnjaci rođeni u zapadnoj hemisferi učili o leptirovima, bubamarama, patuljcima, vilama i čarobnjaku koji se zvao Merlin, pevajući božične pesmice i čitajući o Petru Panu i Meri Popins, nas su gotovo svakodnevno odvodili na groblja i stratišta da polažemo vence i slušamo sećanja preživelih, da bi još kao mali naučili šta je sve čovek kadar da učini drugim ljudima.

Na zidu moga razreda piše crvenim slovima: „Učiti, učiti, i samo učiti!“ Učiti, bilo šta? Učiti ono što ti se naredi da učiš? Ali zašto ne: živeti, živeti i samo živeti? Tek mnogo godina kasnije, pronalazim onu divnu Leonardovu rečenicu: „Mislio sam da čitavog života učim kako živeti, a učio sam kako umirati.“

Izlazimo tako iz sebe samih, onih nekadašnjih, osumnjičenih, optuženih i poniženih, pretvaramo se u ličnosti od uspeha, napuštajući jučerašnje perje. Približavamo se, nadajmo se, srećnom završetku ličnih bajki, ali iza svega ostaju oni što su nam godinama pružali utočište: mi sami, od nekada… Sivi, mršavi, neugledni, skrivajući siromaštvo, postojimo još samo na retkim starim fotografijama snimljenim po provincijskim foto-salonima ili u školskim dvorištima, na završetku nekog razreda. Kako smo samo bili smešni! – čudimo se i ne verujemo da smo zaista to mi, u onoj tragičnoj guski koju smo ostavili na cedilu, nasred trga, pod panjem dželata i pred očima zlobne svetine. Odvozimo se u zlatnim kočijama prema dugi, menjamo prijatelje, porodice, sobe, stanove, kuće, hotele, plaže, zemlje, jezike, navike, pića, hranu, ideje, obaveze, uzore i ideale; zaboravljamo patnju koja nas je uzdigla iznad prosečnosti, siromaštvo što nas je učinilo stoicima i pobednicima, zaboravljamo sebe, oslobođeni najzad jurisdikcije lokalnih knezova i nesposobnih kuvara po palanačkim hotelima – ali ona nas guska još traži da izmiri račune, i mi to i suviše dobro znamo da bismo se ugodno osećali u novim kožama.

Roditelji nas ne razumeju, devojke u koje smo zaljubljeni ne uzvraćaju nam ljubav, prijatelji nas izdaju, čini nam se da smo najnesrećnija i najružnija bića na svetu; pružamo ruku prema polici sa knjigama i, gle! – već iz prvog poglavlja počinje da nam govori neki davno umrli brat, neko tako sličan nama, sličniji od bilo koga u porodici i razredu: „Ne daj se, mali! Svi ljudi na zemlji prolazili su kroz iste stvari, drži se, mi smo s tobom!“

Upoznao sam i mlađe ljude i gledao večerima kako umorni od dirinčenja oblače nova odela i sedaju na svoje motocikle, pa uznemireni jezde kroz noć ka prvom hotelu u blizini, sedaju za sto i dave svoju nerazumljivu čežnju za nečim što im nagriza utrobu, u skupim pićima i slučajnim ljubavima sa letnjim gošćama. Nezadovoljniji nego u početku, vraćaju se u ponoć usnulim kućama, kroz lavež pasa i letnji šum mora, poput osuđenika koje očekuje još jedan ubitačan dan.

Napolju su puste, mračne ulice na kojima, to obojica pouzdano znamo, nema nikakvih čuda i iznenađenja; njima nikada neće naići neko ko nam je bio drag, a izgubih smo ga usput iz vida – sedimo iznad mušeme i osluškujemo zavijanje komšijskih pasa.

Poneli su ih sa sobom u unutrašnjost kao duhovni miraz – da ne zaborave ko su, odakle dolaze i kuda treba da se vrate; bila je to neka vrsta naivne zaštite protiv učmale sredine koje su se s pravom unapred plašili, znajući dobro da je svojom čamotinjom razjela i mnogo jače od njih.

Šta je ostalo od onih divnih devojaka, njihovih najvećih ljubavi, zbog kojih su se i povukli u provinciju da im pruže krov nad glavom? Mislili su da je to samo privremeni boravak, dok se malo srede, potkože i nešto uštede, dok se rodi dete koje je bilo na putu, ili dok otplate dugove i kredite sa kojima su studirali, a tonuli su beznadno u sigurnost, plašeći se sve više povratka u neizvesnost nemilosrdnog velikog grada, ne priznajući nikada konačni i neopozivi poraz.

Rođeni u siromaštvu, ali, nažalost, ne onom romantičarski dekorativnom, već u ponižavajućoj poluoskudici sitnih činovničkih i zanatlijskih familija, koje životare od prvog do prvog a bedu skrivaju lepim kućnim vaspitanjem, u zemlji gde kolekcije predstavljaju nedostižnu građansku bajku; ovde, gde je sticanje neizvesno i, uglavnom, neprenosivo sa kolena na koleno zbog čestih ratova i provala mržnje koja pali i ruši sve pred sobom, naša kolekcionarska žudnja zadovoljavala se sakupljanjem klikera i sličica u mladosti; a kasnije, starog novca i poštanskih maraka, koje je lako sakriti i preneti na neko bezbednije mesto.

Ta biblioteka je rasparčana, izgorela ili pozajmljena, pa nikada vraćena, prodana na kilo, razbijena u paramparčad, poput onog velikog Andersenovog ogledala iz Snežne kraljice čije su krhotine u našim zenicama. Nju je potrebno tražiti po lošim i dobrim godinama, po tuđim knjižnicama, po uspomenama, ljubavima, prijateljstvima, u lavirintima epohe u kojoj smo živeli… Čini mi se da bi jedna takva knjiga – možda, zbornik, spomenar, antologija, svaštara ili nešto slično – imala smisla ako bismo, pružajući je nekom nepoznatom (ko se zanima za nas), mogli mirno kazati: „Evo ti ova knjiga, napravljen sam iznutra od tih stvari!“