Majstor i Margarita

Šta je to zvanično lice, ili nezvanično? Sve zavisi od toga sa koje strane se posmatra stvar, sve je to, Nikanore Ivanoviču, klimavo i uslovno. Danas nisam zvanično lice, a kad pogledaš sutra – jesam! A biva i obrnuto, i to još kako biva!

pod imenom Korovjov-Fagot, sada je jahao, tiho zveckajući zlatnim lancem uzda, tamnoljubičasti vitez mračnog lica koje ne zna za osmeh. On beše upro bradom o grudi, on u mesec nije gledao, njega nije interesovala zemlja, mislio je na nešto svoje leteći pored Volanda.
– Zašto se on tako promenio? – upita tiho Margarita Volanda kroz fijukanje vetra.
– Vitez ovaj jednom se neuspešno našalio – odgovori Voland okrećući prema Margariti svoje lice sa prigušeno plamtećim okom – igra rečima, koju je načinio govoreći o svetlosti i tami, nije bila sasvim umesna. I vitez je posle toga morao da se šali daleko više i duže nego što je pretpostavljao. Ali danas je takva noć kada se svode računi. Vitez je svoj račun platio i podmirio.
Noć je otkinula i paperjasti Behemotov rep, smakla njegovu dlaku i razbacala njena povesma u močvare. Onaj što je bio mačak koji zabavlja kneza tame sada se ukazao kao veoma mršav mladić, demon-paž, najbolja dvorska luda koja je ikada postojala na svetu. Sada se i on primirio i bešumno leteo izloživši svoje mlado lice svetlosti koju je lio mesec.
Svima sa bočne strane leteo je, blistajući čelikom viteškog oklopa, Azazelo. Mesec je izmenio i njegovo lice. Iščezao je bez traga nakazni očnjak i vrljavost se pokazala lažnom. Oba Azazelova oka bila su jednaka, pusta i crna, a lice belo i hladno. Sada je Azazelo leteo u svom pravom obličju, kao demon bezvodne pustinje, demon-ubica.

prozračni građanin čudnog-čudnog izgleda. Na majušnoj glavi – džokejski kačket; karirani žaketić, takođe vazdušast… Građanin gotovo hvat visok, ali uskih ramena, neverovatno mršav i lica