David Albahari

Mudrost je, saopštavao je moj otac, važna stvar, ali: mnogi su mudri, a malo ih je pametnih.

Na kraju od svega jedino ostaje smrad. Sve se raspada. Sve teži da postane nešto drugo. Sve pokušava da dosegne najviši mogući balans. Sve zamišlja drugačiji svet. Sve nastoji da se prilagodi svemu što ga okružuje. Sve je ništa, ništa je sve.

strah, uostalom, nije os­tvarenje; strah je pretnja ostvarenja, mogućnost da se nešto desi

Mrtvaci su dokaz da Amerika postoji; živi su nestvarni

Reči su štake; telo je govor.
Onda sam uradi

Putovanja se završavaju pre odlaska; let kući je kao kretanje unazad kroz vreme; ljudi koji te čekaju jesu ljudi koji su te ispratili.

lišća. Smrt je, govorila je Eliza, jedini pravi trenutak života. U jednom trenu, bez obzira na okolnu prirodu, nestaje sadašnjost i započinje večnost. Umrlom čoveku ukazuju se sve zemaljske počasti. I to, važno je podizala prst, prvi i poslednji put u njegovom životu, koji je tada već smrt.

samoći svoje sobe rekao sam: „Tišina je početak svega, glas je kraj svega.“ I još: „Reči su naše dobrovoljno izgnanstvo.“

U samoći svoje sobe rekao sam: „Tišina je početak svega, glas je kraj svega.“

onda se setila saveta jednog ljubaznog (preljubaznog!) mladića, koji je rekao: pisati znači zatvoriti usta i obja­sniti to ćutanje.