Milica Jakovljević Mir-Jam

Većina devojaka su feljtoni, laki i površni, koji se pročitaju i zaborave, a on je tražio devojku-roman, duboku i osećajnu, punu tajni.

Krinka ga povede kljunu brodića, ali je verenik pomiče na drugu stranu.

Mladić se gorko osmehnu:

– Ne treba govoriti u ovom času o onome što je neprijatno. Dajte mi, Nedo, vašu ruku.

Ona ga prezrivo pogleda, odmače se.

– Zar mi kao mužu nećete da učinite tako malu pažnju i da mi pružite svoju ruku?

– Vi niste dostojni ni najmanje pažnje s moje strane. Ja samo čekam da čujem šta će mama da kaže o vama.

– Dajte mi, Nedo, vašu ruku – govorio je molećivo, ali uporno. Kako je ona stalno držala ruke u krilu, on joj sam uze uzanu, meku, lepu ručicu. Steže je i prinese svojim usnama. Neda oseti topao, mek poljubac na svojoj ruci. Kako je on držao ruku neprestano, ona je trže. Ali mladić spusti još jedan poljubac na njenu ručicu i povuče se u drugi ugao auta. Potom ućuta

– Zbogom! – dobaci joj mladić. – Ali ona ne odgovori, već potrča iz sve snage. Zastade kad začu auto. Uplaši se da oni ne jure za njom, ali oni okretoše auto i besomučno, uzdižući vihor prašine, odjuriše

– Gospođice Nedo, imam jednu novost da vam kažem: dolazio je jedan vaš rođak i tražio vas trećeg dana Uskrsa.

Neda poblede.

– Moj rođak? Kako se zove?

– Bojan!

Ona sede na postelju jer oseti kako joj klecaju noge.

– Znam… jeste… To je moj rođak. Seljak? U seljačkom odelu?

– Kakav seljak? Jedan elegantan mladić u civilu. Imao je fino sivo odelo!

– On je nosio seljačko. Valjda je promenio. U civilu, kažete?

– Jeste. U civilu. Ali što je lep! Visok, pa što ima lepu glavu! Pravilne crte lica i sive oči s velikim zenicama. Jaoj, da sam malo mlađa, zaljubila bih se u njega. Vidi se, neki ozbiljan, fin mladić. Ja sam ga celo vreme samo gledala. Kako vi da ne kažete da imate tako lepog rođaka? Nikad nam o njemu niste pričali, a on da se pojede živ što ste otputovali. Znate, hteo je da dođe za vama u Bačku. A ja nisam znala gde je taj salaš, nisam umela da mu kažem. On se toliko jedio. Pravo da vam kažem, i ja i mama smo pomislile da to nije neki mladić zaljubljen u vas. Toliko se jedio, ulazio je i u vašu sobu, zagledao svaku stvarčicu, raspitivao se kako živite.

– Mora da je nešto učio. Ne liči na seljaka. Pravi je gospodin! Neprestano se raspitivao kako živite.

– Ali što smo vas hvalili! Kazala sam mu da se takva devojka retko nalazi: sama bez roditelja, bez ikoga, a pametno i pošteno dete.

– Ali ona njegova kosa! Kao kesten, pa talasasta – uzbuđivala se kći. – Gledala sam mu ruke! Nisu to seljačke ruke. Imao je sivo odelo, sivu košulju, a plavu svilenu mašnu…

Neda je uletela u svoju sobu sa punom glavom njihovih hvala o njenom mužu. Nije mogla dugo oka da sklopi. Ponavljala je njihove reči da bi prizvala njegovu sliku. Nije onda ni stekla pravi utisak o njemu. Strah se mešao sa užasom i odvratnošću i on joj je bio grub, neosetljiv, ciničan, a to je sve davalo drugi izraz njegovim crtama, njegovo psihičko biće joj je izgledalo odvratno i ružilo njegovu spoljašnjost. Sad se magla skidala sa tog lika, i ona je htela da vidi tu kestenjavu, talasavu kosu, taj sivi pogled u senci trepavica, tu lepu glavu.

Okrenula se ljutito u postelji na drugu stranu, grdeći samu sebe. Šta to nju ima da uzbuđuje? Zar samo zato što su kazale da je lep? A svi njegovi postupci su bili ružni. I ovo što je opet skrio sebe. To mu nikad neće oprostiti.

Skočila je, upalila svetlo i uzela kasetu. Znala je sve slike. „Gle, jedne nema?! Uzeo ju je.“ To je bila njena najlepša fotografija i poslednja… na jednoj dopisnoj karti. Ona, cela, u lepoj, štofanoj haljini, tesno pripijenoj uza stas. „Kako on to drsko uzima moju sliku? Da nije ostavio kakvo pismo?“ Prelistavala je nervozno sve knjige, ali ništa nije našla. Malo se rastužila, kao da je očekivala njegovo pismo i adresu. Zabolelo ju je što nije bio pažljiv, mada se htela nasmejati samoj sebi što je toliko interesuje. Bilo je još nekoliko njenih slika u kaseti. Ona ih izvadi. Htela je sve da ih složi. Jedna dopisna karta ispade i ona sva poblede. Uze je u ruke sva uzbuđena. Priđe još bliže svetiljci. Srce joj je lupalo. Čudno osećanje! To je bila fotografija njenog muža. „On? Zar je moguće da je ovo on? Kako je divan!“ Na tamnoj pozadini slike izdvajao se jedan pravilan klasični profil. Duboke oči zamišljeno su gledale nekud. Fine obrve izdužavale su se čak do slepoočnica. A kosa se slivala u talasima iznad visokog čela. Tako mu je bila lepa kosa i inteligentan oblik glave! Posmatrala je svaku crtu: usne mladićke, pune i fino ocrtane, bradu, potiljak, rame. Bio je u civilu. Okrenula je poleđinu. Pisalo je „Nedi – Bojan“. „On je zaista lep mladić. Nije izmučen kao onda.“ Podsećala se ranijeg lika. Imao je upale obraze. Izgleda da se popravio. Njena osetljiva duša devojčice bez ikoga čisto se razneži.

Šaputala je: „Tako, vi ste se usudili da mi pošaljete sliku? Znate da ste lepi i hoćete da mi se dopadnete.“ Bujica ljutnje opet se izli što je bila tako sentimentalna. „Ne, baš vas neću gledati. Iako ste se ovako udesili, ništa vam ne vredi.“

Tamo, na livadi, s kosom u ruci, visok i snažan, sa svojim lepim profilom, talasavom kestenjavom kosom, sav obasjan suncem, bronzan, stajao je on… Bojan. Njen muž! Nekoliko trenutaka kao da se odmarao, i on i kosači! Smešio se gledajući negde neodređeno, kao da se smeši suncu, prirodi, planini u daljini.

Neda je jedva disala. Nije znala šta oseća u tom času: da li mu se divila ili ga je prezirala, da li joj se dopadao ili ga je mrzila. Ne! Nije ga mrzila! Bilo je sve tako lepo kod njega, snažno, i on, sav u mirisu prirode, kao neki mladi bog polja, koji juri s kosom preko livada. Došlo joj je najednom da se rasplače, sruši na zemlju i vikne iz sveg glasa: „Bojane!“

Ali, onda, nešto drugo je razočara: prva slika, tako lepa, sjajna i snažna, iščeze, a ono, što ju je stalno bunilo, ponovo se vrati i ona prošaputa gledajući ga:

„To je, dakle, istina: mi se razlikujemo, on je seljak!“

Nije mogla da kroči dalje. Ta slika je imala nešto lepo, privlačno. Setila se onog seljaka Milije, gazda Obradovog unuka. Nisu oni isto. Ovaj je ipak drukčiji. Ovo visoko čelo, zabačena talasava kosa, inteligentan profil i pogled! „Moj muž!“, prošaputa bojažljivo: „Kosi i smeši se.“ Obuze je tuga, ne što je seljak, već što se smeši, što mu vidi zadovoljstvo u očima, što nema onaj izmučeni izgled koji je zapamtila onog jutra kad ga je gledala. „Zadovoljan je, a ja sam sama, bez igde ikoga! Zbilja, divan muž!“ Zabole je nešto do srca. Kao da oseti ljubomoru što se on smeši ovoj prirodi, što kosi livadu, priča sa seljacima, gleda ih. „Ne, ja ću raskinuti brak s njim. Neću ga! Neka kosi svoje livade. Sebičan stvor!“