Marija Pavićević

Hteo sam otvoren drum i da svakog dana budem na nekom drugom mestu. Želeo sam da prevaljujem kilometre i da nemam baš nikakvu predstavu kuda idem. Želeo sam da lutam. Vuklo me je da lutam i to mi se uvek vrzmalo po glavi.

Ja pričam mapama. A ponekad i one nešto kažu meni. Nije to čudno koliko se čini niti je to nešto nečuveno. Pre mapa svet nije imao granica. Mape su ga uobličile i pretvorile u teritoriju, u nešto što se može posedovati, a ne da se ostavi kao nekorišćena zemlja i dopustiti da je drugi prisvoji. Zahvaljujući mapama mesta na rubu mašte činila su se pitomim i dosežnim. A kasnije, kada je postalo neophodno, geografija je postala biologija da bi se stvorila hijerarhija po kojoj su raspoređeni ljudi koji su živeli u svojoj nepristupačnosti i primitivnosti na drugim mestima na karti.

Želim da gledam napred, ali uhvatim sebe kako uvek gledam unazad, čeprkam po vremenima koja su davno prošla i koja su pregazili kasniji događaji, tlačiteljski događaji koji, poput neke gromade nadneti nada mnom, upravljaju svakim mojim korakom. S druge strane, kada se osvrnem, uvidim da neki predmeti i dalje sijaju zlokobnim sjajem i da svako sećanje pije krv. Turobno je to mesto, zemlja sećanja, poput mračnog, uništenog skladišta sa trulim daskama i zarđalim merdevinama, u kome ponekad preturate po ono malo preostale, razbacane robe.