Dejvid Herbert Lorens

Kad ih ne primiš u sebe, mrze te zato što to ne želiš; a kad ih primiš, opet te mrze, iz nekog drugog razloga.

Nema svrhe pokušavati da se oslobodiš sopstvene usamljenosti. Moraš je se držati čitavog života. Samo ponekad, ponekad, ta praznina će biti ispunjena. Ponekad! Ali moraš da čekaš na to ponekad. Da prihvatiš sopstvenu usamljenost i držiš je se, celog života. I da onda prihvatiš to ponekad u kome je praznina ispunjena, kada bude došlo. A ono mora da dođe samo. Ne možeš ga prisiliti.

Koni pomisli da to zvuči kao da čak i proleće cveta odlukom parlamenta. Englesko proleće

Zašto u ljudima nikad nema nikakve novine, nikakve svežine, da iz njih izbije!? Ubajaćeni ljudi!

„Možda jedino ljudi kadri da ostvare stvarno zajedništvo imaju taj izgled kao da su sami u vaseljeni“, reče Koni. „Ostali pokazuju izvesnu prilepljivost, oni se lepe za masu, kao Đovani.“ A u sebi pomisli: „I kao ti, Dankane.“

Seks je zapravo samo dodir, najprisniji od svih dodira. A dodira se mi i plašimo. Mi smo tek polusvesni i poluživi. Treba da oživimo i osvestimo se.

Nikad ne veruj piscu, veruj priči.“

D. H. Lorens

Međutim, takvi su muškarci! Nezahvalni i nikad zadovoljni. Kad ih ne primiš u sebe, mrze te zato što to ne želiš; a kad ih primiš, opet te mrze, iz nekog drugog razloga. Ili uopšte bez ikakvog razloga, sem zato što su, eto, nezadovoljna deca, kojima se ne može ugoditi ma šta dobila, ma šta žena mogla činiti za njih.

Naše doba je u suštini tragično doba i zato odbijamo da ga shvatimo tragično.

Prinuđeni smo da živimo, svejedno kolika se nebesa obrušavala