Robert D. Kaplan

Apeninsko gorje raspolućuje poluostrvo celom dužinom, razdvajajući dve obale. Istočna je, u čitavoj istoriji, bila izložena uticajima pravoslavlja, islama i Levanta, a zapadna uticajima renesanse i karolinške severne Evrope.

Pošto su carstva po definiciji multietnička, dok padaju budi se, prema rečima Džen Moris, „nacionačna zagriženost“.

Trst je ideja vodilja najučenijeg putopisa za koji znam – Dunav: putovanje kroz predele, istoriju i kulturu srednje Evrope Klaudija Magrisa.

Dunavski predeli navode Magrisa da, parafrazirajući Kjerkegora, ovako razmišlja: „Život se može razumeti samo sagledavanjem unazad, mada se mora živeti gledajući unapred.“

Drugim rečima, što otmenija i obrazovanija elita postaje, to više mase tonu ispod nje.

Ta okvirna priča govori o gnevnom persijskom caru Šahrijaru, koji se sveti zbog preljubništva svoje prve žene ženeći se devicama i odrubljujući im glavu narednog jutra pošto ih razdeviči. Šeherezada spasava svoj život pričajući caru hiljadu i jednu međusobno povezanu priču, uvek u zoru ostavljajući nedovršenu onu poslednju koju je započela i odlažući tako pogubljenje, jer je car radoznao da sledeće noći čuje nastavak. Nije nikakva slučajnost što je Šeherezada u stanju da to postigne: na početku Hiljadu i jedne noći rečeno nam je da je ona bila prikupila veliku biblioteku, da je izučavala filozofiju i prirodne nauke, umetnost i ljudska dostignuća, te da je bila umiljata i uglađena, mudra i dovitljiva, načitana i lepo vaspitana.

Doslovno sa svih strana opkoljen turskim teritorijama, Dubrovnik nije mogao vojno da se odupire sultanima, pogotovo što je ovaj grad-državu hranom snabdevalo Osmansko carstvo. Delimično zbog toga što je za Istanbul bio tako pouzdan izvor obaveštenja, međutim, Dubrovnik nije bio obavezan da snabdeva sultanat vojnicima niti da pomaže osmanskoj vojsci u ma kakvom materijalnom smislu. Drugim rečima, Dubrovnik je bio vrhunska dvoznačnost, „hrišćanska državica ugneždena na ivici turskih zemalja, praktično nezavisna, ali koju je sultan smatrao delom svog carstva“.

Doslovno sa svih strana opkoljen turskim teritorijama, Dubrovnik nije mogao vojno da se odupire sultanima, pogotovo što je ovaj grad-državu hranom snabdevalo Osmansko carstvo. Delimično zbog toga što je za Istanbul bio tako pouzdan izvor obaveštenja, međutim, Dubrovnik nije bio obavezan da snabdeva sultanat vojnicima niti da pomaže osmanskoj vojsci u ma kakvom materijalnom smislu. Drugim rečima, Dubrovnik je bio vrhunska dvoznačnost, „hrišćanska državica ugneždena na ivici turskih zemalja, praktično nezavisna, ali koju je sultan smatrao delom svog carstva“.

„Prošlost je jedina oružnica u kojoj možemo da nađemo oruđa za ostvarivanje budućnosti.“4 Nema ničega osim prošlosti, naročito kada se ona iznova izvodi pred sud, ali pošto prošlost ispoljava beskonačne metamorfoze, znam da budućnost mora biti otvorena za mnoge mogućnosti.

„Prošlost je jedina oružnica u kojoj možemo da nađemo oruđa za ostvarivanje budućnosti.“4 Nema ničega osim prošlosti, naročito kada se ona iznova izvodi pred sud, ali pošto prošlost ispoljava beskonačne metamorfoze, znam da budućnost mora biti otvorena za mnoge mogućnosti.