Robert D. Kaplan

Tek će mi pred kraj zrelog životnog doba postati intelektualno udobno u vlastitoj koži, pošto sam stekao uverenje da najistinitija i najprodornija saznanja ponekad obuhvataju upravo gledanje u ono što vam je tačno pred očima dok ste na putovanju.

Novinski naslovi, naime, prećutkuju da su evropska stabilnost i napredak koji je iz nje sledio gotovo pune tri četvrtine veka posle Drugog svetskog rata delimično iziskivali izolaciju od najbližih suseda. Bliskom istoku su vrata Evrope praktično potpuno zatvorena držale zatvorske države čiji su diktatori-čuvari održavali red među narodom. Naročito je vladavina raznih iračkih moćnika, koja je vrhunac doživela pod Sadamom Huseinom, zatim porodice Asad u Siriji (posebno starijeg Asada) i Muamera

dafija u Libiji bila povezana sa srećnim decenijama koje je proživela Evropa. Veliki francuski geograf iz XX veka Fernan Brodel pisao je da južna granica Evrope nije Sredozemno more, nego, prema njegovom gledištu, ivica Sahare, gde se karavani migranata sada prikupljaju radi dugoročnog demografskog prilivanja na evropsko vlasništvo i gde sam pre četrdeset godina viđao gnevne mladiće kao one u Sfaks