Sreća je piti čaj s tobom

Veštica je, nema nikakve sumnje. Zapravo, sve one su veštice.

On je bacio cigaretu u dvorište, obgrlio je rukama čobanina iz Safoka, a ona je osetila da grli hrast, bukvu s listovima požutelim u poznu jesen, i udahnula miris vlažne zemlje, divljih pečuraka, puštene stoke, cepanica koje gore.

Poljubac je bio od oraha i kestenja, od kuvanog vina, ognjišta s upaljenom vatrom. Mančego i Berta, lice i naličje, nokat i meso, u tom času su se setili kako zvone zvona Crkve Svetog Martina na dan svadbe. Kako odjek njihove zvonjave pada niz strminu dok se ne razbije o potok gde deca kvase stopala. I ukusa ribljeg paprikaša, na koji je pozvano celo selo, Berta nam se najzad udaje, iako ima

Neće ništa pominjati ocu, zasad, jer ako veliki Marlou Kraftsmen sazna da postoji makar i daleka mogućnost da se dokopa neobjavljenih pesama Garsije Lorke, taj je kadar da se pojavi u Španiji sa svitom advokata, savetnika i deoničara i da mu okrene život naglavačke.

Ako ga je boleo stomak, davao mu je šolju toplog čaja. Ako ga je bolela glava, davao mu je ledeni čaj; ako bi pao igrajući kriket i odrao kožu, bio je dovoljan mlaz čaja na vati da se očisti rana; ako bi dobio povišenu temperaturu, snižavao ju je oblozima natopljenim erl grejom. Na opšte iznenađenje, terapija je bila zapanjujuće delotvorna.

Oboma je više prijalo pivce s prijateljima ili partija karata nakon posla, a zatim, nasamo, kod kuće, pidžama i patofne, televizija ili roman, topao sendvič, hladna posteljina, piškenje, Očenaš i malo nesanice u pola noći.

Duša ne poseduje težinu. Tu laž je izmislio neki holivudski producent da bi dao ime nekom filmu. Ne poseduje težinu zato što nije s ovoga sveta. Kao ljubav ili bol.

Duša ne poseduje težinu. Tu laž je izmislio neki holivudski producent da bi dao ime nekom filmu. Ne poseduje težinu zato što nije s ovoga sveta. Kao ljubav ili bol. To je sadržalac svih veličina zbog kojih ljudsko biće pomalo liči na Boga.

Zauzvrat, ako se prepusti vrelim otkucajima svog limenog srca umesto da postupa po hladnim očevim uputstvima, ne preostaje mu ništa drugo do da se sažali na tih pet žena koje samo što nisu izgubile posao.

Otkako je došla u zavičaj, neprestano se smejala. Bila je kao biljka čije korenje je pronašlo vrelo podzemne vode i sad se hrani njome i raste.

– Zamisli – govorila je – na primer, da jedeš činiju žitarica ispred televizora i zazvoni prokleti telefon. Zar ne moraš onda da napraviš mesta na kauču tom nekom ko se pojavi u tvojoj kući, između tvoje kašike i tvojih usta, između tvog uva i kraja filma?