Na putu

ja sam se gegao za njima, kao što se celog života gegam za ljudima koji me zanimaju, jer za mene postoje jedino ljudi koji su ludi, ludi za životom, za razgovorom, ludi od želje da budu spaseni, željni svega istovremeno, ljudi koji nikada neće zevnuti

Gledaj samo ove tu napred. Brinu se, broje kilometre, misle gde će spavati noćas, koliko još treba da daju za benzin, kakvo će biti vreme, kako da stignu tamo gde su pošli – a kako god okreneš, svakako će stići, kapiraš, ali oni moraju da se brinu i da izdaju vreme nekakvim lažnim prekim potrebama, a u svakom slučaju, kako su puni strepnje i kmezavi, duša im i neće naći mira ako ne mogu da se uhvate za nekakvu čvrsto opravdanu i utvrđenu sekiraciju, i kad je pronađu, da nameste facu koja će joj odgovarati i da je ne menjaju, a ta faca je, kao što vidiš, nesrećna, a sve vreme im sve izmiče i oni to znaju i to ih isto beskrajno sekira.

Ali Dinova inteligencija je bila u svemu isto tako formalna, blistava i potpuna, samo nije bila dosadna kao kod intelektualaca, a „kriminalno“ u njemu nije bilo nešto potajničko i podrugljivo, bilo je to raspojasano prštanje američke radosti uz razdragane usklike; bilo je to zapadnjaštvo, vetar zapadnjak, oda sa Zapadnih ravnica, nešto novo, odavno prorečeno, odavno iščekivano (Din je samo krao kola da bi se vozikao iz zezanja).

jedino ljudi koji su ludi, ludi za životom, za razgovorom, ludi od želje da budu spaseni, željni svega istovremeno, ljudi koji nikada neće zevnuti ni reći nešto banalno, već koji gore, gore, gore kao fantastični vatromet i rasprskavaju se kao pauci preko zvezda, a u sredini prsne modra svetlost i svi zadivljeno viknu: „Uuuu!“

a ja sam se gegao za njima, kao što se celog života gegam za ljudima koji me zanimaju, jer za mene postoje

osim da na pisanje moraš da budeš navučen kô na benzedrin.“

o Ničeu i svim onim čarobnim intelektualnim pitanjima u koja je Čed bio toliko upućen.

je uz zvižduk othujao preko ravnice, tamo kuda su stremile naše želje.

Voz je uz zvižduk othujao preko ravnice, tamo kuda su stremile naše želje.

Kao što je to shvatio i formulisao Vilijam Ba­rouz: „Posle 1957. Na putu je prodao bilion leviski i milion aparata za espreso, a takođe je i poslao bezbrojne klince na put.