Rat nema žensko lice

U ratu si pola čovek, pola zver. To je tako. Na drugi način ne bi preživeo..

U ratu si pola čovek, pola zver. To je tako. Na drugi način ne bi preživeo...

Ceo rat sam se smeškala, smatrala sam da treba što češće da se osmehujem, da žena mora da zrači vedrinom

Ljubav je jedini lični događaj čoveka u ratu. Sve ostalo je zajedničko – čak i smrt.

Vrlo brzo, već za vreme prvih susreta, primetila sam: o čemu god da su žene govorile, čak i o smrti, uvek su se sećale (da!) lepote, ona je bila neuništiv deo njihovog postojanja

Nisu sve umele da se potčinjavaju vojnoj disciplini, ženska priroda se protivi vojnom poretku

Sigurno da su nas česti ratovi i revolucije odučili od držanja veze s prošlošću, od brižljivog tkanja paučine svoga roda. Od osvrtanja daleko unazad. Od ponosa. Žurili smo da zaboravimo, da brišemo tragove, jer su sakupljena svedočanstva mogla postati dokaz krivice, često su koštala života.

Ničeg nema lepšeg, verujte mi,

a svega je bilo, i u životu ima,

do izbaviti druga od smrti

i izneti ga iz vatre i dima

U ratu si pola čovek, pola zver. To je tako. Na drugi način ne bi preživeo..

kako su u „muškom“ životu rata i u „muškom“ delu rata ipak htele da ostanu ono što jesu.