Amerika

Jer ovde se čovek nije smeo nadati sažaljenju,

Ta usamljena dokolica zagledana u njujorški dan pun posla može se dozvoliti nekome ko putuje iz zadovoljstva, pa možda i preporučiti, iako ne bez оgrada, a za nekog ko će ovde ostati ona je propast, u ovom slučaju mirne duše se može primeniti ta reč, iako je preterivanje.

Pa, tako stoje stvari, nije uvek presudno to da li vam se sviđa ili ne

Svakako da je trebalo sve da isproba i pogleda, ali da ne dozvoli da ga nešto zarobi. Prvi dani Evropljanina u Americi mogu se uporediti sa rođenjem, i mada se ovde, neka se Karl samo nepotrebno ne plaši, čovek brže navikava nego kad sa onog sveta stupi u ovaj, ljudski, ipak treba imati u vidu da prvi sud uvek počiva na slabim temeljima i da njime ne bi ni slučajno trebalo uneti nered u sve buduće sudove, uz čiju pomoć, ipak, on želi da ovde nastavi sa svojim životom.

neophodno da nastupi čisto odeven, moraće da se pojavi u prljavoj košulji. Bili su to lepi izgledi. Inače gubitak kofera uopšte ne bi bio tako težak, jer odelo koje je imao na sebi bilo je i bolje od onog u koferu, koje je zapravo bilo samo odelo za slučaj nužde, a majka je čak morala da ga krpi pred sam polazak. Sad se setio i da je u koferu bilo još jedno parče verovske salame, koju mu je majka zapakovala kao dodatak, a od koje je uspeo da pojede samo najmanji deo, jer je za vreme plovidbe bio posve bez apetita i bila mu je sasvim dovoljna supa koju su delili u trećoj klasi. Ali sad bi voleo da mu je kobasica pri ruci, da je pokloni ložaču. Jer takve je ljude lako pridobiti ako im udelite neku

„Dođite brže, dugo je potrajalo dok vas nisu primili. Verovatno su se dvoumili?“ „Ne znam“, reče Karl začuđeno, ali nije verovao u to. Uvek, čak i u najjasnijim okolnostima, našao bi se neko ko hoće da zabrine svog bližnjeg.

Sama ne mogu da se naprežem, to svakako uviđaš, a Robinson nije dovoljan, u početku je bio tako svež i o svemu se brinuo, ali sad je stalno umoran i uglavnom sedi u ćošku.

ipak se činilo sasvim bezizglednim da se od nepravde koja mu je pretila izbavi pričajući o nepravdi koju je pretrpeo.

Morali su se navići i na to da potportir nikad nije molio da se neko pitanje ponovi, čak i kad bi u celini bilo razumljivo i samo malo nejasno postavljeno, jedva primetno odmahivanje glavom odalo bi da on ne namerava da odgovori na njega, a na onom ko pita bilo je da prepozna vlastitu grešku i da bolje formuliše pitanje.

Sa ostalim portirima možeš da se ponašaš kako hoćeš, ali ja zahtevam da mi se javljaš. Doduše, ponekad se ponašam kao da nisam obratio pažnju, ali budi sasvim miran, tačno znam ko me pozdravlja ili ne pozdravlja, bitango jedna.“