Tu sam

Ne znam da li imam ikakav uticaj na svoje telo. Pre bih rekla da se „isključujem“ ili „uključujem“ poput nekog električnog uređaja. Moj um radi šta želi. Obitavam u sopstvenom telu. Ne volim da spavam.

Porodica se poštuje, voli, ona ima uspone i padove, ali bez obzira na to ona je harmonična i uravnotežena.

„Svako je odleteo na svoju stranu, nismo odabrali istu pistu za sletanje.“

Sve je samo ciklus. Rađamo se, živimo i umiremo. I taj ciklus se za jedne nastavlja, a za druge završava. Ne znam kada sam upao u ovaj krug, ali sigurno znam da sam zatvoren u njemu i da nemam načina da izađem.

jedini tračak svetlosti dopirao je spolja, od uličnih svetiljki.

S vremena na vreme kroz glavu mi strelovitom brzinom prolazi jedna misao. Jedno „hoću da volim“ koje istog trenutka potiskujem.

Smejem se u sebi. Mogla bih svojoj sestri posle svega da dam toliko informacija o bojama. To bi joj zaista koristilo za njene studije likovnih umetnosti. Ne želim joj da bude na mom mestu da bi otkrila ono što sam ja naučila, ali bih volela da to sa njom podelim. Ne znam da li bi ona bila sposobna da to prilagodi realnom svetu pomoću boja i kičica, ali vredelo bi pokušati.

Trebalo bi da želim da živim kako bih se pokrenula, vratila na glečer, da vidim svoju porodicu, da sretnem ljude, da upoznam svet, da se smejem bez prestanka i da smejem još i još. Znam da je sve to važno. Neprocenjivo. Ali svesna sam i da je ljubav ta koja svemu daje boju.

Nikad nisam bio potpuno iskren ili... do kraja, da to je prava reč. Nikada nisam imao do kraja iskren odnos sa ljudima. Ne znam. Možda sam se plašio da me ne vole, ko zna? Ili me je bilo baš briga za to.

Shvatam da želim da nastavim razgovor s njim, ali ne uspevam. Ništa ne dodajem i čekam da majka i njena prijateljica završe svoju kratku diskusiju.

I tih dana dok je nepomično ležao u krevetu, izgubljen negde u svojoj glavi, šta se dešavalo s njim? Kako se osećao? Da li je uopšte nešto osećao? Da li je išta preživljavao? Šta zapravo radiš kada si u komi? Da li razmišljaš? Da li osećaš druge?

Jedina kojoj bi moglo da smeta neće ni biti svesna toga. Približavam se krevetu i provlačim ruke između kablova.

menja u ovoj sobi. Elza je uvek tu, mirna, nepokretna. Uvek diše u istom ritmu. Stvari, kojih je doduše veoma malo, uvek su na istom mestu. Samo velika stolica menja mesto za nekoliko centimetara ili metara, ali da nije nje, čovek bi pomislio da je u mehuru u kome je vreme zauvek stalo.

U mehuru u koji povremeno mogu da uđem.

Dokle li ću ostati u ovom mehuru? Dokle li će Elza ostati u ovom mehuru?

Izgleda da se ništa nije promenilo od prošlog puta.

Možda se zbog toga uporno vraćam ovamo.

Odjednom mi to postaje toliko očigledno da mi se otima uzdah. Naravno da zbog toga dolazim ovamo! Ništa se ne

Nema veze, izgleda da imamo pravo da ponekad ne znamo. Tako mi bar govori moj direktor, ali uvek potom doda i ovo: „Sve dok to traje samo jedan dan.“

„E tako. Biće bolje ovako. Nikome nisam mazao grožđanu mast na usne, niti sam ikada stavljao karmin mojim bivšim devojkama. Dakle, ovo je korektno. Čak i da ne misliš tako, to ti je što ti je.“

„Ovde nema apsolutno ničega! Moj brat ima usta kao američke glumice koje se pumpaju botoksom, a tebe zaboravljaju? To nije u redu. Šta ako neko poželi da ti poljubi usne?“

„Kako je toplo ovde! Ostaću u majici, ne ljutiš se? Ne brini, zadržaću se na tome, treba znati granicu pristojnosti.“

Na poslu sam uvek trošila bar jednu tubu mesečno. Neko ne može da izađe na ulicu bez telefona, a ja ne mogu na planini da budem bez moje grožđane. Bez nje mi usne potpuno ispucaju, a to nije prijatno.

Kome nije prijatno, pitaćete me. Meni. Ne muškarcima koje sam ljubila, već meni. Pravi je užitak osetiti kako se usne dodiruju. Volim da se ljubim, jednostavno je tako. Nikada ne stavljam karmin, čak ni u posebnim prilikama, jer on uspavljuje čula.

„Ti nesumnjivo dobro izgledaš, ali nemaš dovoljno mozga da zaključiš da li je neko raspoložen za tvoje društvo ili ne. To je previše suptilno za tebe, a ti si operisana od toga. Pitam se da li uopšte kapiraš šta hoću da ti kažem. Dakle, žao mi je, ali uopšte mi ne odgovara da mi praviš društvo dok moj ortak ne stigne.“