Kastigulja

Ljudi treba da se sastavljaju po onome što može da ih veže, po onome đe sliče jedno drugome. Ma kolko da nas ono drukče mami, tome treba odoljet. Ne zato što to drugačije od tebe nije dobro, no što ga nikad nećeš razumjet kako treba. Varka je ako misliš da ga možeš prisvojit ka ono što ti je blisko. Sve to drukče vremenom počne da te muči i troši. Brzo na sve to što te mamilo postaneš kivan.

− Pazi što pričaš – Niko podiže štap. Agnica ne ustuknu. – Nemo da te potegnem.

− Možeš, neću ti se izmicat. Kad muškome zafali snage da pogleda u ono što je napravio, tada mu najlakše poleti ruka. Tako bude, kad druge snage nema – primače mu se cijeli krok da je može dofatit. Niko skrenu pogled.

Kako to da nekoga tuga slomi, a u nekome probudi inat?

povrijeđenu dušu ne mogu da zacijele tuđa opraštanja, dok sama sebi ne oprosti

Ljutnja prođe čeljade, a kivnja ga načne tamo đe je najtanje i pretvori u zlopamtilo koje teško oprašta.

Istina slomi čeljade, al se od nje vremenom ispravi, slutnja stiska i ne pušta.

Trebalo je dosta vremena dok je shvatila da se sreća ne mjeri mirom, no baš tim komadićem razvučenog odsustva tuge.

Priśetila se kako je, nekad, mudra baba Luce znavala reć da đevojka, ako išta ima u svijest, treba da bira momka koji je već nju izabra. Od ovih na koje oko lako zapne, čeljade se lako spotakne.

Neko se rodi tamo đe ne treba, u vrijeme koje nije po mjeri njegove duše, tako da cijelog vijeka traži sebi mira.

Čeljade zavoli onda kad je žedno ljubavi