Kastigulja

Kolko je visoko do neba, tolko je duboko do ljudske duše.

Sad je znavala da snaga žene nije u silini kojom se muški prse, nego u stpljenju kojem su je učili. Da nije u hitanju, već čekanju da dođe pravi momenat za njezinu istinu. Da baš ono što je lomi daruje je najjačom snagom.

− To su te žene sa te druge bande ovih gora. Oslonac baš kad treba. Div-žene. Stamene ka stijena.

Ponekad pokušaš da druge umiriš tako što čvrsto staneš naspram svih, pokažeš snagu za koju znaš da si je iščupa iz petnih žila i jedino što te tada spokoji je tuđi mir. Za svoj ćeš se nekako snać.

Malo treba čeljadetu da se iznova zavoli. Tek malo nježnosti spram sebe.

Nije. Drugo su žrtve. Ne može bit žrtva ono što svojom voljom nekoga daruješ. Nije žrtva kad daješ od sebe svome. Vi ste ono što sam sama gradila. Vi svikolici ste ja. Nema tu žrtve. Tako sam dizala sebe. Zato i boli kad se oburda ono što si svojim rukama zida od kuće do doma.

Znaš li ti što je grdno? Je li grdno učinjet nešto zarad čega ti narod ne oprašta ili je grdno ono što ne može sebi oprostit? Za narod je lako. Pogan laje i pređe na drugoga čim se ufati novoga kastiga. Znam ja da nijesi napravila ništa što bi nas obrukalo.

Sve ono što sam donijela u škrinju, zajedno sa prćijom, vjerujući da će kad-tad doć dan za ono što mi je duša šćela, a nije stigla, ostade na njezino dno, skriveno od tuđih oči, tisnuto u stranu da ih ne može tać niko, nako ja. Umirivala sam se da će osvanut dan kad ću opet za svekoliko imat vremena. Nadala se da će mi srce jednako treperit ka nekad, kad se svega toga budem iznova dotakla. Ne bješe tako. Sve svoje sam pomjerala zarad đece. Počnu tako da te raduju neka druga, nova radovanja. Veseliš se kad ti dom napreduje, milo ti je kad se čoek pored tebe gradi do domaćina. Postaneš zahvalna ako nije iznevjerio ono što mu se povjerenjem položilo pred noge, kad ste se uzeli… Tako vremenom zaboraviš da zaviriš na dno one tvoje škrinje. Više se ne možeš śetit što si nekad htio. Čeljade se mijenja i sad da me neko pita bih li šćela ono što mi se nekad nudilo, ne znam bih li za to imala skoposti. Kuražimo se da bismo sada sve drukče, a malo ko bi išta promijenio.

− Pušti fala. Tako treba. Nego da se čuvaš, jesi li me čula? Nije sve za svačije uši, zato nijesam pitala preko onog što si šćela da mi rečeš. Vidim da te je nešto poćeralo da pobjegneš. Što gođ da je, znadi jedno, nikome ništa ne duguješ, nako sebi, a na sebe tovari onoliko kolko možeš ponijet. Ostalih ne treba da se tiče tvoje breme. Ne puštaj da ti drugi na sve to pridodaju od svojega, niti da ti od tvojega smiču. Kad ti nešto slično opet na m padne, śeti se ovih riječi

− Ne bojim se više nikoga, nako sebe. Čeljade je sebi najviši neprijatelj.
− Kako je to moguće?
− Kako? Lijepo, kućo moja. Kolko si puta učinjela nešto misleći da činiš dobro sebi, a tada si najviše sebi naudila?
Imala je utisak da joj čita misli i da jasno vidi sve što se proteklih dana zbivalo. Odjednom je mogla jasno razumjet sve što je napravila. Kome sam najviše naškodila time što sam pobjegla? Đe sam bila tada, a đe sam sad? Kolko sam dobila, a što sam sve izgubila? Je li sve ovo što se desilo cijena istine koja me nagnala da strknem? Pitanja su se preplitala, ne čekajući odgovore. Milica nastavi:
− Život te nauči da baš onda kad zapneš da nešto urediš po svojeme, treba da puštiš. Upinjala tada ili ne, biće onako kako se jedino može složit i uklopit. Mnogo je manje do nas no što nam se čini. Samo se zaludu troši snaga.