Američka pastorala

Ali humor ili ironija su dečaku kao što je Svid mogli biti samo prepreka, ironija ljudima služi kao uteha, tako da ona nema smisla za nekoga kome sve polazi za rukom kao da je zaista bog.

Spolja gospodin čovek, iznutra govno.

Ništa toliko ne zarobljava kao zadovoljavanje tuđih potreba.“

Da li su i mozgovi drugih ljudi tako nepronicljivi kao njegov? Zar on jedini nije u stanju da prozre tuđe namere? Da li i drugi kao on samo klize kroz život – gore i dole, gore i dole, sto puta dnevno se kreću od pametnog do dovoljno pametnog, od glupog – kao što su svi – do najglupljeg skota na svetu? Da li ga je sopstvena glupost unakazila, prost sin prostog oca, ili je život jednostavno samo jedna velika obmana koju su prozreli svi osim njega?

Čim im neko vreme niko ne progoni roditelje, oni hrle da gde god mogu izazovu neki progon. Ne mogu da žive bez toga. Nekad su Jevreji bežali od progona, sad učestvuju u progonima.

im neko vreme niko ne progoni roditelje, oni hrle da gde god mogu izazovu neki progon. Ne mogu da žive bez toga. Nekad su Jevreji bežali od progona, sad učestvuju u progonima.

„Šta je ’sranje’?“

„Slika koju imamo jedni o drugima. Slojevi i slojevi nerazumevanja. Slika koju imamo sami o sebi. Beskorisna. Arogantna. Potpuno sjebana.

Živeti znači shvatati ljude pogrešno, shvatati ih pogrešno i pogrešno i pogrešno, a onda, nakon pažljivog razmatranja, ponovo ih shvatati pogrešno. Tako znamo da smo živi: kada grešimo. Možda bi najbolje bilo zaboraviti na ispravnu i pogrešnu predstavu o ljudima, i jednostavno se prepustiti. Ako ste sposobni za to, pa, blago vama!

protumačiš. Možeš isto tako imati i tenk umesto mozga. Pogrešno ih shvataš i pre nego što ih upoznaš, dok još razmatraš upoznavanje s njima; pogrešno ih shvataš dok si s njima; a onda odlaziš kući da nekome ispričaš o tom susretu, i ponovo sve pogrešno shvataš. A pošto se to isto dešava i drugima s tobom, čitava stvar je zbunjujuća iluzija bez ikakve percepcije, zadivljujuća farsa pogrešne procene. Ali šta mi uopšte možemo učiniti povodom te užasno važne stvari zvane drugi ljudi, kad oni ostaju lišeni značenja koje im pridajemo, i umesto toga preuzimaju neki suludi smisao; zar smo toliko nesposobni da prozremo ono što se krije u drugim ljudima, kao i njihove skrivene namere?

Boriš se protiv sopstvene površnosti, sopstvene plitkosti, pokušavaš da priđeš ljudima bez nerealnih očekivanja, bez previše nade ili predrasuda ili arogancije, da ne budeš kao tenk – da nemaš top, pušku, oklop debeo petnaest centimetara – prilaziš im bezazleno, na svojih deset nožnih prstiju umesto na tenkovskim gusenicama koje riju tlo, pristupaš im otvorenog uma, kao sebi jednakima, čovek pred čovekom, kako smo govorili, pa ipak uvek nekako uspeš da ih pogrešno