Američka pastorala

Život je samo kratak vremenski period tokom kojeg si živ.“ „Znaš“, rekao je Svid, „ovo je mudrije nego što izgleda. Ona je tek dete, kako je došla do zaključka da je život kratak? Strašna je, ta naša starmala ćerka. Ona je za Harvard.“ Međutim, nastavnica se ponovo nije složila, i pored Merinog odgovora je zapisala napomenu: „Zar je to sve?“ „Da“, mislio je Svid sada, „to jeste sve. I hvala bogu da je to sve, jer se i to jedva može podneti.“

i. Da, usamljeni smo, duboko usamljeni, ali uvek nas negde čeka još jedan, dublji sloj usamljenosti. I ništa nas ne može osloboditi tog osećanja

Opstaćemo nedirnutih uspomena koje će biti izvor naše snage.

A u svakodnevnom životu ne može učiniti ništa, samo dostojno preživeti svaki sledeći dan u svojoj koži i nastaviti s maskaradom u kojoj glumi uzornog čoveka.

Ti dozvoljavaš ljudima da imaju apsolutni uticaj nad tobom. Ništa toliko ne zarobljava kao zadovoljavanje tuđih potreba.

Kada je reč o utehi, uvek je pogrešan brat, pogrešan otac, pogrešna majka, pogrešna žena, zato čovek mora biti u stanju da uteši samog sebe, i mora biti jak i tešiti druge.

Kada imate dobar odnos sa svojim detetom, s vremenom se sve što ne valja – pogrešne procene obe strane – polako ispravi, malo-pomalo, korak po korak, dan po dan, ispravi se i stvari dođu na svoje mesto i roditelji tada bivaju nagrađeni… ali ovo?

Ali humor ili ironija su dečaku kao što je Svid mogli biti samo prepreka, ironija ljudima služi kao uteha, tako da ona nema smisla za nekoga kome sve polazi za rukom kao da je zaista bog.

Spolja gospodin čovek, iznutra govno.

Ništa toliko ne zarobljava kao zadovoljavanje tuđih potreba.“