Sve ili ništa

„Držim sve pod kontrolom, planiram i organizujem. Stalno sam tako ludo sposobna“,

„Ili žena, na to sam, naravno, mislila. Ja sam jedna sposobna žena“,

„To je zato što sam ja jedna sposobna devojčica“,

„Volim te očajno mnogo“, rekao je Adam, a glas mu je skoro pukao. „Volim to što imaš osećanja, što brineš. Volim tvoj smeh, tvoje misli, tvoju inteligenciju.“

Leksija je čekala nastavak. „A moje telo?“, na kraju je suflirala, osetivši da joj je potrebno da i to čuje.

Adam je zasijao. „Da, savršeno je“, rekao je s poštovanjem i obožavanjem u glasu. „Ti si savršena. Volim te. Želim da budeš srećna i učiniću sve da tako i bude.“ I onda ju je privukao u zagrljaj, zavladao njenim ustima ljubeći je sve dok joj mozak nije skoro stao.

Roj ga je pitao šta zapravo traži. Odgovor je lak, jer Adam želi samo jedno: Leksiju. Sve je bilo sivo bez nje. Istina je da bi zbog nje odustao od bilo čega. Ali s Rojem i inače više nije mogao da radi – niti da zanemaruje njegov šovinizam i pogled na žene. Dosta mu je. Ali to je značilo i da, prvi put u svom zrelom životu, uopšte nema pojma šta će da radi. Nije imao nikakav plan. Znao je samo da voli Leksiju.

Od njenog osmeha bio je izgubljen. Nije prestajao da je gleda. Sijala je. Ne samo od laganog svetlucanja s letovanja, bilo je tu i nečega iznutra. Leksija je bila sve što je svetlo i dobro. Ona je njegovo svetlo. Kao što je rečeno: izgubio se. Poricanje nikuda nije vodilo.

Dok je čekao da se Leksija javi, video je vatromet na nebu iznad Akale.

„Zovem da ti poželim srećnu Novu godinu“, rekao je kad se javila. Zažmurio je, hteo je da je vidi pred sobom.

„Zdravo, Adame“, rekla je, a glas joj je bio topao poput sunčevog zraka.

Volim te, pomislio je, puštajući da mu to osećanje ispuni grudi. Volim te.

„Ovde je tek sedam sati uveče, ali i tebi srećna Nova godina“, radosno je nastavila.

Nisu više ništa rekli. Vatrometi su odjekivali iznad predgrađa u kom se nalazio. Hiljadu reči je visilo u vazduhu. Ali su ostale neizrečene.

„Srećna sam što si se javio.“

Zagrlio je telefon. Nije zvučala ljuto, samo srećno i toplo, kao Leksija. Njegova Leksija. „Jesi li? Srećna što sam pozvao?“

„Jesam.“

„Kako provodiš Božić?“

„Kod mame sam, uskoro ću pokušati da se izvučem. Ako ne nađem taksi, verovatno ću peške. Previše mi je porodičnog uživanja. Uskoro ćemo na put, moram malo da napunim baterije.“

„Gde si sada?“

„Na Lidingeu. Možeš li da zamisliš? Na ostrvu, usred ničega. Nema vozova, nema autobusa. Kao u kamenom dobu.“

„Mogu da dođem da te pokupim“, ponudio je.

Ćutala je, a on je zadržao dah. „Gde si ti?“, upitala je zatim.

„U blizini“, slagao je. Ako dâ gas, stići će na Lidinge za pola sata.

„Onda bih volela da me pokupiš“, rekla je, a on se osetio kao vitez koji spasava svoju princezu.

Kad je Adam ponovo seo u auto, delovalo je kao da više ne može da se odupre čežnji. Leksija je možda ljuta, možda bi htela da izbegne da se vidi s njim, ali on mora da razgovara s njom. Činilo se kao da neće moći da diše ako joj ne čuje glas. Drhtavim prstima je pritisnuo njen broj.

Pomerio se ka njoj. „Kada smo danas razgovarali o tome šta bismo uradili da imamo samo još dvadeset četiri sata života…“, rekao je tiho. „Uradio bih baš ovo što smo danas radili. Sedeo bih s tobom, Siri i Baširom i pili bismo i jeli nešto ukusno.“

Kasnije, kada se Leksija uvukla ispod pokrivača, dve misli su joj se vrtele po glavi. Prva: da Adam nije uvrstio Rebeku među osobe s kojima bi voleo da se druži poslednjeg dana svog života. I druga: da bi se lako mogla zaljubiti u Adama Nilunda. A to nije bilo dobro. Ali je istina.