Sve ili ništa

kreće iza ugla i nestaje. Pogledao je svoje isflekane cipele, stavio ruke u džepove i krenuo u noćnu šetnju ka kući. Privukla ga je – nije vredelo poricati. Činjenica je da ju je zapazio čim je ušao u bučni restoran. Počeo je da kreči jednu sobu u stanu i slušao je muziku, zaokupljen struganjem, gitovanjem i brušenjem. Oko pola osam je veoma ogladneo. Frižider mu je bio prazan, jer je došao najranijim avionom iz Londona, gde je vredno radio u glavnoj kancelariji – pa je u poslednjih godinu dana jedva i bio kod kuće u Švedskoj. Osim toga, i mrzeo je da sprema hranu. Promenio je majicu, ali su na njemu ostale isflekane farmerke, pa je tako prošetao do trga Stureplan i restorana Sturehof. Tu je ona sedela. Svetla kosa je hvatala i odražavala osvetljenje u baru, sijajući se od svega toga. Mekane obline koje tamna haljina nikako nije mogla da sakrije i odlučan izraz lica kada je pokušala da balansira na visokoj stolici privukli su mu pogled, učinili da zastane, pa su ga potom odvukli do nje. Sve je na njoj bilo okruglo i mekano: obrazi, grudi, noge. Nije bilo nikakvih čvrstih uglova, uskih linija niti dobro istreniranih mišića. Izgledala je usamljeno, skoro napušteno. Iako je došao u restoran da jede i prikupi misli pred sutrašnji naporan dan, uprkos tome što su žene i komplikacije bile poslednje što je tražio nakon jedne sasvim lude, užurbane sedmice, ipak je impulsivno stao pored nje, naručio pivo i pogledao je. Pijani osmeh koji je dobio kao odgovor, a zatim i brz komentar, podstakli su ga da sedne pored nje i započne razgovor. Vrlo brzo dotakao se misli da pokuša da je zavede. Slab je na obline, a ona ih je imala u izobilju.

Kad si srećan, voliš muziku, ali kad si tužan, razumeš tekst.

Roj je poticao iz siromašne porodice, odrastao je u jednom selu u Dalarni, uz oca pijanicu i mnogo braće i sestara, pa je bio željan raskoši i skupih stvari. Istovremeno je bio ekonomičan i umeo da bude škrt na sitnicama. Jednog dana bi kupio automobil za milion, a sledećeg je tražio popust na sendvič koji nije bio sasvim svež. Roj je sav u kontrastima, pa je štampa volela da ga analizira. Najčešće je bio neotesan i nadmen – oterao je dođavola više ljudi nego što je Adam mogao da izbroji, vređao je i grofice i praktikante – ali je imao i sentimentalne ispade. Pročitao bi članak o bolesnoj deci ili životinjama ostavljenim da umru, pa bi im poklonio džinovske jednokratne sume bez dvoumljenja.

Leksija je osetila podsticaj i setila se zašto voli svet reklama. Kad pruži ono najbolje od sebe, sasvim je magičan. Tada doprinosi nečemu važnom: da ceo svet postane bolji.

„Držim sve pod kontrolom, planiram i organizujem. Stalno sam tako ludo sposobna“,

„Ili žena, na to sam, naravno, mislila. Ja sam jedna sposobna žena“,

„To je zato što sam ja jedna sposobna devojčica“,

„Volim te očajno mnogo“, rekao je Adam, a glas mu je skoro pukao. „Volim to što imaš osećanja, što brineš. Volim tvoj smeh, tvoje misli, tvoju inteligenciju.“

Leksija je čekala nastavak. „A moje telo?“, na kraju je suflirala, osetivši da joj je potrebno da i to čuje.

Adam je zasijao. „Da, savršeno je“, rekao je s poštovanjem i obožavanjem u glasu. „Ti si savršena. Volim te. Želim da budeš srećna i učiniću sve da tako i bude.“ I onda ju je privukao u zagrljaj, zavladao njenim ustima ljubeći je sve dok joj mozak nije skoro stao.

Roj ga je pitao šta zapravo traži. Odgovor je lak, jer Adam želi samo jedno: Leksiju. Sve je bilo sivo bez nje. Istina je da bi zbog nje odustao od bilo čega. Ali s Rojem i inače više nije mogao da radi – niti da zanemaruje njegov šovinizam i pogled na žene. Dosta mu je. Ali to je značilo i da, prvi put u svom zrelom životu, uopšte nema pojma šta će da radi. Nije imao nikakav plan. Znao je samo da voli Leksiju.

Od njenog osmeha bio je izgubljen. Nije prestajao da je gleda. Sijala je. Ne samo od laganog svetlucanja s letovanja, bilo je tu i nečega iznutra. Leksija je bila sve što je svetlo i dobro. Ona je njegovo svetlo. Kao što je rečeno: izgubio se. Poricanje nikuda nije vodilo.