Simona Arnstet

Dok je čekao da se Leksija javi, video je vatromet na nebu iznad Akale.

„Zovem da ti poželim srećnu Novu godinu“, rekao je kad se javila. Zažmurio je, hteo je da je vidi pred sobom.

„Zdravo, Adame“, rekla je, a glas joj je bio topao poput sunčevog zraka.

Volim te, pomislio je, puštajući da mu to osećanje ispuni grudi. Volim te.

„Ovde je tek sedam sati uveče, ali i tebi srećna Nova godina“, radosno je nastavila.

Nisu više ništa rekli. Vatrometi su odjekivali iznad predgrađa u kom se nalazio. Hiljadu reči je visilo u vazduhu. Ali su ostale neizrečene.

Od njenog osmeha bio je izgubljen. Nije prestajao da je gleda. Sijala je. Ne samo od laganog svetlucanja s letovanja, bilo je tu i nečega iznutra. Leksija je bila sve što je svetlo i dobro. Ona je njegovo svetlo. Kao što je rečeno: izgubio se. Poricanje nikuda nije vodilo.

Roj ga je pitao šta zapravo traži. Odgovor je lak, jer Adam želi samo jedno: Leksiju. Sve je bilo sivo bez nje. Istina je da bi zbog nje odustao od bilo čega. Ali s Rojem i inače više nije mogao da radi – niti da zanemaruje njegov šovinizam i pogled na žene. Dosta mu je. Ali to je značilo i da, prvi put u svom zrelom životu, uopšte nema pojma šta će da radi. Nije imao nikakav plan. Znao je samo da voli Leksiju.