Zapisi iz podzemlja

И нико, нико не треба да зна шта се дешава између мужа и жене, ако се они воле. Ма каква међу њима свађа била, ни рођену мајку не треба да зову за судију нити да једно о другом прича. Они су сами себи судије. Љубав је божја тајна, и мора остати скривена од свих туђих очију, ма шта се тамо одигравало. Због тога је још светија и боља. Муж и жена се тада више поштују, а на поштовању је много шта засновано…

То је истина, познавао сам такву жену: „Толико те, каже, много волим да те од љубави мучим, а ти треба то да осетиш.“ Знаш ли да човек из љубави може намерно да мучи? Најчешће то чине жене. А у себи мисле: „Зато ћу га после тако волети, тако миловати, да није грех ако га сада мало и помучим.“

чак мислим да је најбоља дефиниција човека ова: биће на две ноге и незахвално.

сихолошки склоп његовог карактера, заснован на јединству два супротстављена комплекса – инфериорности и супериорности. Човек из подземља инфериоран је у социјалном смислу – неприхваћен, неостварен, сиромашан – али је, како се њему чини, у духовном и интелектуалном погледу супериоран у односу на своје окружење.

Најупечатљивије су биле оне из Лондона, који му је личио на остварење апокалиптичних пророчанстава, некакав модерни Вавилон у којем волшебно коегзистирају највећи сјај и најцрња беда, највиши узлет и најдубљи пад људског постојања. У тој антихуманој машинерији захукталог капитализма симболично су супротстављени „Вајтчепел, са својим полуголим, дивљим и гладним становништвом“ и „Сити са својим милионима и светском трговином, кристални дворац, светска изложба“.

Оригиналан одговор на питање ко је човек из подземља понудио је Арон Штејнберг, позивајући се на пишчеве исказе из његових публицистичких текстова, писама и бележака, у којима је реформе Петра Великог означавао као почетак одвајања руске интелигенције од народа. У том раздвојеном кретању кроз историју, сматрао је Достојевски, народ је наставио да живи аутентичним друштвеним животом, али у мраку необразованости, док је интелигенција била просветљена знањем, али осуђена на „двеста година одвикавања од рада“, како је писац видео читав XVIII и дотадашњи XIX век. Интелектуалац, који је себе замишљао на „висинама историје“, нашао се на дну, у оковима неделања, заробљен унутар граница своје свести. То је, у ствари, „подземље“

Као да је то било моје нормално стање, а не болест или недостатак, тако да сам, најзад, изгубио вољу да се борим против тог недостатка. Свршило се тиме што сам готово почео да верујем (а можда сам заиста и поверовао) да то и јесте моје нормално стање.

Уколико сам више сазнавао о добру и о свему „лепом и узвишеном“, утолико сам дубље тонуо у своју жабокречину и био све склонији да се у њу потпуно заглибим.

Кладим се да ви мислите како ја ово пишем само из разметљивости, да се мало нашалим на рачун радиних људи, и стога, од ружне разметљивости, звецкам сабљом као мој официр. Али, господо, ко се може хвалити својим болестима, и још се разметати њима?

Кунем вам се, господо, да је прекомерно сазнање – болест, права и најтежа болест. За свакодневни људски живот била би довољна и обична човекова свест, то јест за половину или четвртину мања од оне порције која следује образованом човеку нашег несрећног деветнаестог века

Сасвим би, на пример, било довољно онолико свести са колико живе сви такозвани искрени и радини људи.

не само да нисам умео да постанем зао већ уопште нисам умео да постанем било шта: ни зао, ни добар, ни подлац, ни поштен, ни јунак, чак ни инсект. И ето, сад таворим последње дане у свом куту, дражећи себе злобном утехом која ничему не води: да паметан човек доиста и не може постати нешто, то може само будала. Да, паметан човек деветнаестог века мора, и чак је морално обавезан, да буде, углавном, бескарактерно створење: а човек који има карактера и ради – већином је ограничен

у суштини никад нисам могао да будем зао човек. Сваког часа сам осећао у себи много – сувише много особина супротних томе: осећао сам да од тих супротних својстава просто кипти у мени. И знао сам да су целог живота киптела у мени и тежила да се манифестују, само ја то нисам дозвољавао, намерно нисам дозвољавао

Једном речју, о светској историји се може рећи све што човеку болесне маште може пасти на памет. Само једно се не може рећи – да је разумна.

Он је глуп, то је несумњиво, али ко зна, можда нормалан човек и мора бити глуп?

Зар свестан човек може бар мало да цени себе

Уколико сам више сазнавао о добру и о свему „лепом и узвишеном“, утолико сам дубље тонуо у своју жабокречину и био све склонији да се у њу потпуно заглибим.

Уколико сам више сазнавао о добру и о свему „лепом и узвишеном“, утолико сам дубље тонуо у своју жабокречину и био све склонији да се у њу потпуно заглибим.

Кунем вам се, господо, да је прекомерно сазнање – болест, права и најтежа болест.

паметан човек доиста и не може постати нешто, то може само будала