Kradljivica parfema

Kako ja gledam na to, mi smo alhemičari same duše grada.

„Mi ne određujemo pravila“, veli, „te ne bi trebalo da nas krive što ih kršimo.“

Bogati te siromaše, a siromašni te bogate.

Duvansko srce – tako se nekada zvala čuka usporena nikotinom.

Treba im da Pariz bude Pariz. Treba im da grad koji su ukrali ipak bude nešto vredno krađe.

Znam ponešto o Paskalu. Znaju svi. Porodica se obogatila od mirisa koje su žene mogle da priušte, ali jedva. Paskalov parfem je bio taman toliko skup da izgleda ekskluzivan

Ja se od početka picanim najbolje što mogu. Prsluci, lančići za sat, šnale za kravatu. Prsten na malom prstu, izglancane cipele

Nađi mi muža“, kaže Dej.

„Šta će ti muž?“, pitam.

„Ne treba mi muž“, veli ona. „Nikome nikada ne treba muž. Treba mi nečiji novac da ga uzmem.“

„Onda je rešeno“, govorim. „Udaćeš se za mene. I ukrašćeš mi sve što imam.“

, da budem iskrena, ako klijenta možeš da uveriš samo malčice, on će sam sebe uveriti do kraja. Toliko želi da veruje

ukradem sve što mi je u domašaju a iole vredi, ali s godinama sam suzila vidike. Na svom vrhuncu pružala sam usluge klijentima kojima su parfemi fetiš ili koji su opsednuti njima. Muškarcima koji imaju sve. Ženama koje ne prihvataju odbijanje. Za bogataše je čitav svet otvoreno tržište. Šta ne možeš da kupiš, platiš nekome da ukrade. Torbarila sam ukradenu robu sa zadnjih sedišta svojih limuzina, lica skrivenog koprenom čipkanih ruža. Mažnjavala sam lukovice lala i retke orhideje, krijumčarila začine sa stranih pijaca u naborima svilene haljine. Godinama sam bila žena kod koje ideš kada želiš da potrošiš bogatstvo na etar i mehuriće.

Ili miris leptira.

Ploča je stala, te se Zoi vraća do fonografa. Vraća iglu na početak žlebova, i opet svira ista pesma. Ona ponovo seda u fotelju naspram mene