Besnilo

Čovek se nikad ne pita, mislio je Daniel Leverquin, za razloge dobrih stvari koje mu se dešavaju. Zanimaju ga jedino uzroci rđavih.

Tačno je da se laži veruje više nego istini, i više ukoliko je veća, ali samo ako sadrži bar zrno prosečne logike. Bez logike i sušta istina je neuverljiva.

„Uspori me, o Gospode… i nadahni me snagom da urastem u trajne vrednosti života i vinem se prema zvezdama moje uzvišene sudbine!“

Većina potrebnih stvari u životu čoveku dolazi kasno. Najčešće kad se od njih nema naročite koristi. Mudrost, između ostalih. Prava osećanja, ponekad. Istine uvek nekako stižu na vreme da ih čovek snese u grob.

Prevencija će se, međutim, po starom dobrom engleskom običaju preduzeti tek pošto se stvar dogodi.

Čovek se ne bori s rupom iskopanom na pogrešnom mestu, nego s budalama koje su je iskopale.

S njegovim pamćenjem, naime, nije sve bilo u redu. Sećao se nečega što prema drugima nipošto nije mogao doživeti, a zaboravljao nešto što je, opet prema drugima, iskusio. Pamćenje mu je stvarno bilo bedno. Toliko je morao da prizna.

holiday in India… Fifteen people have died from rabies

S birokratskim mašinerijama imao je lično iskustvo. Nijednu stvar nisu birokrate uzimale ozbiljno sve dok nije postala isuviše ozbiljna da bi se išta pametno dalo preduzeti. A onda ništa nisu preduzimali, jer je za to bilo kasno.

Osećanje da je čovek nasamaren od vlastitih ideala. I, naravno, tipično slovensko izvlačenje osobne krivice iz stanja opšte posranosti u svetu.