Londonski mostovi

Kad se dam na posao, kad uronim u govna.

Razmišljao je o tome da sad više niko ne zna kako izgleda. Niko i nigde.

Zbog toga je počeo da se smeje, skoro se zacenivši. To je bila njegova kockica mozaika.

Možda zato što je nikad ne zoveš da ostane. Možda zato što samo bleneš u nju. Što to radiš? Znaš, ona bi mogla da bude prava za tebe. Ne raspravljaj se sa mnom. Plašiš je se, a to bi moglo da bude dobro.“

Ljude najviše plaši ono što ne razumeju.

Ono čime se Sendi, kao istražitelj, izdvajala od drugih, bilo je to što razmišlja drukčije od svih. Istražuje i one oblasti u koje malo ko zalazi.

U tome je bila moja prednost: Ja sam đavo.

Na FBI-jevoj obuci u Kvantiku učili smo o principima ispitivanja kao RPM: racionalizacija, projekcija i minimalizacija.

Samo što niko ne bi mogao da pojmi Vukovu izuzetnu paranoju, nešto što mu je odavno urezano u dušu, i to nigde drugde do u Parizu. Nešto gotovo fizički, otrov u organizmu. Ahilova peta, kako je slutio. A ta paranoja, izvesnost prerane smrti, dovela ga je do određene strasti – ne može se reći baš ljubavi prema životu, već pre do potrebe da u njemu igra surovo, da pobeđuje po svaku cenu ili barem da nikad ne gubi.

Krajnji rok više neću pomerati i verujte da je zaista krajnji. Ako ga prekoračite, čak i za nekoliko minuta, biće desetine hiljada ubijenih u svakom od četiri grada. Dobro ste me čuli – rekao sam ubijenih. Verujte da ću pritisnuti dugme. Ubijaću tako kako svet još nije video. Posebno u Parizu. Au revoir, mes amis.“*******

Sedamdeset šesto poglavlje

Iste te večeri Marto i ja smo pomislili kako smo naleteli na nešto korisno, pa čak i značajno. Tad smo već svaki trag smatrali za presudan.

Francuska nacionalna policija presrela je nekoliko poruka prenetih telefonom poznatom dileru oružja koji je radio u okolini Marseja. Diler se specijalizovao za oružje Crvene armije, na crnoj berzi koja je operisala po čitavoj Evropi, posebno po Nemačkoj, Francuskoj i Italiji. U prošlosti je prodavao ispod žita radikalnim islamskim grupama.

Marto i ja smo više puta pročitali prepis telefonskog razgovora dilera i sumnjivog teroriste povezanog s Al Kaidom. Razgovor je bio šifrovan, ali je francuska policija uspela da ga skoro sasvim dešifruje:

Diler: Rođače, kako ti ide posao u poslednje vreme? [Jesi li spreman da odradiš posao?] Hoćemo li se videti uskoro? [Možeš li da putuješ?]

Terorista: Znaš da imam ženu i mnogo dece. S njima je ponekad nezgodno. [Ima veliki tim.]

Diler: Zaboga, već sam ti govorio da povedeš ženu i decu sa sobom. Trebalo bi odmah da dođeš. [Smesta povedi ceo tim.]

Terorista: Mnogo smo umorni. [Posmatraju nas.]

Diler: Svi su umorni, ali uživaćeš ovde. [Bićeš bezbedan.] Garantujem to.

Terorista: Onda dobro. Počeću da pakujem porodicu.

Diler: Spremio sam ti zbirku poštanskih maraka. [Verovatno neko posebno taktičko oružje.]

„Na šta misli kad kaže zbirka maraka?“, upitao sam. „Čini mi se da je to ključna rečenica.“

„Nisu sigurni, Alekse. Veruju da je to oružje. Kakvo – ko bi to znao? Nešto je ozbiljno.“

„Hoće li zaustaviti teroristički tim ili će ga pustiti u Francusku i pratiti ih?“

„Mislim da nameravaju da ih puste u nadi da će ih odvesti do drugih. Onih gore. Sve se odvija vrlo brzo i nekako zbrda-zdola.“

„Izgleda suviše zbrda-zdola“, dodao sam.

„Mi radimo drugačije. Molim te da to poštuješ, da razumeš ako možeš.“

Klimnuo sam glavom. „Etjene, ne verujem da će ovde biti kontakta s nekima odozgo. Vuk tako ne radi. Svaki igrač ima svoju ulogu, ali nema pojma kakav je čitav plan.“

Detektiv me je pogledao u oči. „Preneću to dalje.“

Međutim, sumnjao sam da će to učiniti. Nešto mi je palo na pamet i nimalo mi nije prijalo. Ovde sam sasvim sam, je li tako? Ja sam gadni Amerikanac.

Sedamdeset sedmo poglavlje

Konačno sam se vratio u dva ujutro u Rele. Ustao sam opet u pola sedam. Nema odmora za pravednike a ni za prezrene. Vuk zapravo i nije hteo da se odmaramo. Želeo je da smo napeti, uplašeni i podložni greškama.

Otišao sam peške do Prefekture ophrvan mislima o iščašenom umu koji stoji iza svega ovoga. Zašto je iščašen? Pre nego što je došao u Ameriku i postao moćna sila Crvene mafije, Vuk je navodno bio agent KGB-a.

Konačno sam se vratio u dva ujutro u Rele. Ustao sam opet u pola sedam. Nema odmora za pravednike a ni za prezrene. Vuk zapravo i nije hteo da se odmaramo. Želeo je da smo napeti, uplašeni i podložni greškama.