Kontraendorfin

sve što sam u životu ikada mislio u stvari nisam mislio nego ili uopšte nisam mislio ili sam pogrešno mislio ili sam – najčešći slučaj – mislio sasvim suprotno od onoga što sam mislio da mislim ili sam se samo pretvarao da mislim.

Stojkoviću, ima jedna, sama po sebi strašna, misao u kojoj bi se možda moglo naći i utehe za sve i rešenja svega. A to je: možda se ono od čega strepimo i što sa strahom, stegnutog grla, očekujemo kao najteži udarac i svoj konačni poraz – već odavno desilo, a mi to i ne znamo i sad bez osnova patimo, tako mi je od reči do reči rekao Andrić, reče Stojković, potom je izvadio penkalo i notes i munjevito zapisao ono što je rekao, sigurno si kasnije na to nailazio u Znakovima pored puta.

Eto, to je Andrić. Reši nerešiv problem, nikako da se reši sebe, nikad u stvari ne pokuša, uvek se zajebe u računu, naravno uvek u svoju korist.

Pisac koga narod razume je propao čovek, da ne kažem baš propalica, mada ni to ne bi bila prejaka reč

U moje vreme se (u boljim društvima) smatralo da pisac ne sme imati stan ili kuću u vlasništvu – Ujević je tvrdio da ne sme imati ni kaput ni cipele – podrazumevalo se da vlasništvo nad stanom ili (još gore) kućom vodi u smrt umetnosti, u stvaralačku entropiju, u malograđanštinu i nacionalizam, a da je od vlasništva nad toplim domom do pokliča za dom spremni samo mali korak, poučan je tu primer Mile Budaka, osrednjeg hrvatskog pisca, koga je strast za kućom u ličnoj svojini odvela u masovni zločin i na kraju na vešala.

Kako uopšte – zapita se Stojković – nanišaniti i pogoditi osobu koja je uvek izvan dometa i koja neprestano nešto mašeći uvek pogađa strogi centar svake unosne mete

eograd – i za Stojkovićevog života odvratnu selendru epskih razmera – načisto urniše i pretvori u prigradsko naselje Sodome, u ruglo sveta i urbanistički biohazard

parazitskog života na lešu takozovane šire društvene zajednice.

ma koliko apstraktan bio, bolji je od svake smrti, ma koliko ona stvarna i herojska bila.

Velikog slavskog maratona uporedivog samo sa relijem Pariz–Dakar, koji je startovao na Svetog Jovana, a na cilj stizao na Svetog Nikolu i koji je odnosio više žrtava u ljudstvu i materijalu nego reli Pariz–Dakar.

levičarske, međutim, snove treba grubo razbijati, nipošto ih ne treba ispunjavati, svaki se levičarski san ubrzo pretvori u noćnu moru.