Portret jedne dame

Ružno je biti prostak, biti ljubomoran i zavidan, biti neiskren, biti surov.

Odakle potiče ta uverenost da vrednost mora biti cenjena? Nije li sva istorija puna primera uništavanja vrednosti? Nije li mnogo verovatnije da neko ko je plemenit mora da pati, baš zato što je plemenit? Zar prema tome sreća ne pretpostavlja izvesnu vulgarnost?

U svom antreu uvek imam mali orkestar. Njegova dužnost je da svira bez prekida. Na taj način čini mi dve izvanredne usluge: sprečava da spoljašnji glasovi sveta prodru u moje privatne odaje, a zatim navodi svet da misli da se unutra stalno pleše.

Izabel je sedela tu dugo očarana njihovom nepomičnom dostojanstvenošću, pitajući se kakva su sve čuda videle njihove odsutne oči i kako bi u našim ušima zvučao glas sa njihovih usana.

Kad mislim na njenog muža, ja mislim na dobrog muža.
– Nema dobrih. Ozmond neće biti dobar muž.

Ako ne pristaje da učini stvar kao što je ova, onda mora biti spremna da čini veće stvari, mora biti u stanju da čini veće stvari.

da taj uspeh nije bio naročito lak i od onih koji izazivaju zavist, već da ima mnogo i od smernosti koju donosi neuspeh.

Ostade zato da stoji i dok je tako stajala, talasi emocija, koji u takvim trenucima zapljuskuju osećajna bića, oživeše prošlost u njoj.

Ona primeti u njegovim očima svetlucanje jedne pomisli koja je i nju mučila, od koje se možda i plašila

Ona je uvek primećivala da prolazi bolje s pametnim ženama nego s luckastim kao što je sama. One luckaste nikad nisu mogle da razumeju njenu inteligenciju, dok su one inteligentne – istinski inteligentne – uvek imale razumevanja za njenu šašavost