Orkanski visovi

Osećanje zadovoljstva probudio je u meni nagon za samoodržanjem, zato sam se oslobodila.

Pitala si me šta me je nateralo da najzad pobegnem. Morala sam to pokušati zato što sam uspela da dovedem njegov bes do tačke iznad njegove zlobe.

Volim svog ubicu – ali kako da volim tvog?’

Zato što nas ni beda, ni poniženje, ni smrt, niti išta što bi Bog ili Satana mogli sručiti na nas ne bi moglo razdvojiti, ti si to učinila od svoje volje. Nisam ti ja slomio srce – ti si ga slomila, i lomeći ga slomila si i moje.

Teško da je mogu smatrati razumnim bićem, toliko je tvrdoglavo bila uporna u stvaranju fantastičnog mišljenja o mom karakteru i ponašanju, prema lažnim utiscima koje je imala.

moju budućnost – smrt i pakao: život, kad bih izgubio nju, bio bi pakao! Bio sam budala što sam i za trenutak pomislio da ona više ceni ljubav Edgara Lintona nego moju.

Kad sam bio najnesrećniji u životu i sâm sam mislio da me je zaboravila: ta misao me je proganjala kad sam se vratio ovamo, prošlog leta; ali sad bi me samo ona mogla ubediti da ponovo dođem na tu strašnu pomisao.

Otišla je po svojoj volji’, odgovori gospodar, ’imala je pravo da ode ako joj se išlo. Ne uznemiravajte me više zbog nje. Odsad mi je sestra samo po imenu: ne zato što se ja nje odričem, već zato što se ona odrekla mene.’

Želela bih da sam opet devojčica, poludivlja, snažna i slobodna; da se opet smejem na uvrede, a ne da ludim zbog njih!

Ali zamisli me u dvanaestoj godini izbačenu iz Visova i otrgnutu od svih najranijih veza, i onoga ko mi je bio sve – što je Hitklif bio u to vreme – i odjednom pretvorenu u gospođu Linton, gospodaricu Traškros grejndža, ženu jednog tuđinca: prognanu i odbačenu zauvek iz onoga što je bilo moj svet – možeš zamisliti ponor po kojem sam se vukla!