Ruđin / Očevi i deca

Vreme (to je poznata stvar) leti nekada kao ptica, nekada mili kao puž; ali čoveku je osobito dobro samo onda kada ne opaža da li je brzo ili sporo prošlo.

U pitanju je poznati paradoks smrti: u njoj se prožimaju slučajnost i nužnost.

Njegovog „gospodina nihilistu“, kako ga zove Pavle Petrovič, valja razumeti kao novog političkog aktera na sceni: on je nihilista jer odbacuje sve utvrđene vrednosti, ali to čini verujući u vrednost empirijske nauke, napretka i emancipacije.

duh nihilističkog poricanja vodi ka nasilju i narušavanju civilizacijskih vrednosti

Pravi junak tog vremena je veliki negator, plebejac, materijalista i revolucionarni demokrata Jevgenij Vasiljič Bazarov.

najpoznatiji sloj njegovog dela pripada nečemu što bi se moglo nazvati „politički realizam“. Turgenjev pomno prati sukobe između ideja i njihovih predstavnika iz različitih pokolenja, između klasa i rodova, između pojedinca i društva

Uzano mestašce, koje zauzimam, toliko je malo kada se poredi sa ostalim prostorom, gde mene nema i gde nisam potreban; i vreme, što mi je ostavljeno da proživim, sasvim je neznatno prema večnosti, gde mene ne beše i gde me biti neće… Međutim, u tom atomu, u toj matematičkoj tački kruži krv, radi mozak, rađa se žudnja…

Ja sam nesrećna zato… što nemam želja, nemam volje za životom.

U razgovorima s Anom Sergejevnom on je još više nego ranije pokazivao svoje ravnodušno preziranje prema svemu romantičnom; a ostavši sam, on je sa negodovanjem video romantičara u samome sebi.

Bazarov je bio veliki ljubitelj žena i ženske lepote; ali ljubav u idealnom ili, kako je on govorio, romantičnom smislu nazivao je praznim sanjarenjem, neoprostivom budalaštinom