Ruđin / Očevi i deca

Vreme (to je poznata stvar) leti nekada kao ptica, nekada mili kao puž; ali čoveku je osobito dobro samo onda kada ne opaža da li je brzo ili sporo prošlo.

Ja sam nesrećna zato… što nemam želja, nemam volje za životom.

Vreme (to je poznata stvar) leti nekada kao ptica, nekada mili kao puž; ali čoveku je osobito dobro samo onda kada ne opaža da li je brzo ili sporo prošlo.

„I vi mislite“, reče Ana Sergejevna, „da ne bi bilo ni glupih ni loših ljudi kada bi se društvo popravilo.“

Drveće u šumi“, ponovi ona. „Dakle, po vašem mišljenju, nema razlike između glupog i inteligentnog čoveka, između dobrog i lošeg.“

Zašto ne dopuštaš slobodu misli ženskinji?“, reče on poluglasno.

„Zato, brate, što sam opazio da među ženama slobodno misle samo nakaze.“

!“, prihvati Bazarov. „Kažeš da je hladna… U tome i jeste ukus. Voliš li sladoled?“

Veoma sam radoznala da vidim čoveka koji ima smelosti da ne veruje ni u šta.“

On se u duši veoma radovao predlogu svoga prijatelja, ali je smatrao za dužnost da sakrije svoja osećanja. Nije uzalud bio nihilista.

Brat kaže da smo mi u pravu“, mišljaše on, „jeste, odbacujući u stranu svako častoljublje, i meni se čini da su oni dalje od istine nego mi; a u isto vreme osećam da u njima ima nečega što mi nemamo, nekakvu nadmoćnost nad nama… Mladost? Ne, nije to samo mladost. Da nije ta njihova nadmoćnost u tome što na sebi imaju manje tragova gospodstva nego mi?“

Nikolaj Petrovič obori glavu, pa pređe rukom preko lica.

„Ali ne priznavati poeziju…“, pomisli on opet, „ne voleti umetnost, prirodu…“