Između krajnosti

Azra je bila stožer plemenitog zajedništva i amblem zalaganja za slobodu ličnog izražavanja. Njene pesme bile su lozinke onih što su se borili za principijelnost, a protiv licemerja, za poštenje, a protiv demagogije i politikantstva.

Štulićeva privrženost muzici bila je jednaka Kišovoj posvećenosti književnosti. Pisac i nema druge sudbine do književne, tvrdio je Kiš. Živjeti se ne mora, svirati se mora, govorio je, podsetimo se, Štulić.

Budimo realni, tražimo nemoguće.

Stih koji otvara pesmu – Kosa mi se na glavi diže i strašno me ljuti / Kada vidim da idioti postaju cijenjeni ljudi – aktuelan je danas koliko i onda. To je kompliment za Džonija kao pesnika i ujedno tragedija današnjeg društva.

Njegovo odsustvo, međutim, neprestano jača mitove i drži u životu izmišljene anegdote koje ga prikazuju kao heroja besprekornog morala, a ponekad i nadljudskih osobina. U novom milenijumu, novinarima su, zbog trke na tržištu i naglog rasta senzacionalizma u medijima, bivale potrebne sve jače reči, pa je tako Džoni, pored svega ostalog, postao „mistik“. Iako je nejasno šta ga, osim asketske pojave, za takvo nešto kandiduje, postoje ljudi koji ga, nakljukani glupostima iz medija, doživljavaju kao nekoga ko je bezmalo svojim očima video Raj i Pakao.

U novom milenijumu, novinarima su, zbog trke na tržištu i naglog rasta senzacionalizma u medijima, bivale potrebne sve jače reči, pa je tako Džoni, pored svega ostalog, postao „mistik“. Iako je nejasno šta ga, osim asketske pojave, za takvo nešto kandiduje, postoje ljudi koji ga, nakljukani glupostima iz medija, doživljavaju kao nekoga ko je bezmalo svojim očima video Raj i Pakao. Za njih, on je nalik Svedenborgu naših dana.

ima onih koji Štulića još uvek doživljavaju kao revolucionara i odgonetača srca, mada on već decenijama nije ni jedno ni drugo. I dalje ima onih koji uz njega vezuju donkihotovsku romantiku, na način koji pokazuje trajnu zaslepljenost ili odbijanje da se uzme u obzir neporeciva činjenica kako je sam Štulić još sredinom osamdesetih poništio sve razloge za bilo šta slično. Njegovo odsustvo, međutim, neprestano jača mitove i drži u životu izmišljene anegdote koje ga prikazuju kao heroja besprekornog morala, a ponekad i nadljudskih osobina.

On je voleo kaubojsku romantiku i trudio se da o sebi stvori neku takvu sliku. U jugoslovenskom rokenrolu preuzeo je ulogu stranca koji ujaše u grad, podeli pravdu, pobije nitkove i, pre nego što stignete da mu zahvalite, odjaše ka sutonu. Ali, Štulić je ostao u gradu i počeo da nam za velike pare uvaljuje loš duvan koji je maznuo negde usput. Heroji to ne rade.

Najzad, postalo je pomalo i sramota pojavljivati se sa Štulićem, koji je tih dana, nimalo se ne šaleći, po novinama izjavljivao kako nije najbolji u Jugoslaviji, već u svetu. Samo što je svet propustio da to primeti. Tadašnju muziku Brusa Springstina i grupe U2 diskvalifikovao je u četiri reči: „Sve je to kurac.“ I u narednih mnogo godina – zapravo sve do današnjih dana – on će teško i retko uspevati da sastavi suvislu rečenicu i da ne opsuje.

Od svih ljudi sa kojima vredi pričati o njegovoj karijeri, on je postao najmanje kompetentan. Trezvene ocene i iskrena razmišljanja kod njega gotovo i ne postoje. On radije koristi svaku priliku da pokaže nadmenost koja je tolika da nas zasmeje, pa je tako i za ovo ruglo od albuma mrtav ozbiljan izjavio: „Movies je ono što bi The Smiths htjeli da budu, ali nemaju talenta.“