Zen i umetnost održavanja motocikla

Tako je junak Odiseje veliki borac, lukavi prepredenjak, vešt govornik, čovek hrabrog srca i velike mudrosti, koji zna da mora da trpi bez jadanja ono što mu bogovi šalju; i on može da napravi brod i njime plovi, da zaore ravnu brazdu kao niko drugi, pobedi mladog razmetljivca u bacanju diska, izazove mladog Feačanina na pesničenje, rvanje ili trčanje; da zakolje, odere, raseče i ispeče vola, i da bude ganut do suza zbog pesme. On je u stvari izvrstan čovek koji valjano obavlja sve poslove; on ima viška aretê.
Aretê uključuje poštovanje prema celovitosti ili jedinstvenosti života i, shodno tome, prezir prema jednostranosti. Njome se osuđuje efikasnost – ili bolje rečeno, podrazumeva se da ideja efikasnosti ne postoji samo u jednom delu života, već u životu kao celini.“

Ljudi dolaze u fabriku i obavljaju potpuno besmislene dužnosti od osam ujutro do pet popodne bez pogovora, jer to nalaže struktura. Ne postoji nitkov, nikakva zloća koja želi da oni žive besmislenim životom, već struktura, sistem zahteva upravo to, a niko ne želi da se prihvati teškog zadatka da menja strukturu samo zato što je besmislena.
Ali srušiti fabriku ili pobuniti se protiv vlade ili izbegavati popravljanje motocikla zato što se tu radi o sistemu znači napasti posledice umesto uzroka; i sve dok se napadaju samo posledice, nikakva promena nije moguća. Pravi sistem, realni sistem, to je naše sadašnje građenje same sistematske misli, same racionalnosti, pa ako je fabrika srušena, a racionalnost koja ju je proizvela ostavljena, racionalnost će jednostavno napraviti drugu fabriku. Ako neka revolucija uništi sistemsku vladu, a ne dotakne sistematski obrazac misli koji je proizveo tu vladu, taj obrazac će se ponoviti u narednoj vladi. Toliko se govori o sistemu. A tako se malo poznaje.

Neupućenom oku penjanje radi dokazivanja i posvećeničko penjanje mogu biti identični. Obe vrste penjača stavljaju nogu pred nogu. I jedni i drugi udišu i izdišu jednakom brzinom. I jedni i drugi stanu kad se umore. Svi kreću napred kad se odmore. Ali razlika je ogromna! Penjač koji želi da se dokaže sličan je raštimovanom instrumentu. On promaši tempo svakim svojim korakom. Olako će zaobići sunčevim zracima prošarani prolaz između drveća. On nastavlja da se kreće i kad mu nesiguran hod pokazuje da je umoran. Odmara se kad za to nije vreme. Gleda niz stazu pokušavajući da vidi šta ga čeka čak i kad zna šta je pred njim, jer je maločas to uradio. Hoda prebrzo ili presporo u odnosu na ono što ga okružuje, a kada priča, njegov se govor uvek tiče nekog drugog mesta, nekih drugih stvari. Tu je, ali kao da nije. Odbacuje ono što je tu, nesrećan je zbog toga, želi da bude na cilju, ali kad stigne do njega, opet će biti nesrećan jer će cilj postati ono što je ‘tu’. Ono što traži, što želi, leži svuda oko njega, ali on to neće baš zato što jeste oko njega. Svaki korak za njega predstavlja napor, i fizički i duhovni, jer zamišlja da je cilj negde daleko od njega.

Srazmerno svojoj inteligenciji bio je prilično usamljen. Ne pamti se da je imao bliskih prijatelja. Putovao je sam. Uvek. Čak i u prisustvu drugih bio je potpuno sam. Ponekad bi to ljudi osetili i smatrali da ih odbacuje, pa ga nisu voleli, ali njemu nije bilo važno da li ga ljudi vole.
Čini se da su najviše patili njegova žena i porodica. Njegova žena kaže da su oni koji su došli do njegovih granica ugledali samo prazninu. Ja mislim da su oni čeznuli za nekim znakom pažnje, a on ih nikada nije pokazivao.
Niko ga u stvari nije poznavao. Očigledno je on tako hteo, i tako je bilo. Verovatno je usamljenost bila posledica njegove inteligencije. Možda je bila i njen uzrok. Ali njih dve su uvek bile zajedno. Tajanstvena inteligencija samotnika.
Nije ni to dovoljno reći, jer inteligencija i slika laserskog zraka navode na zaključak da je bio hladan i bezosećajan, što nije istina. U svom proganjanju onoga što sam nazvao duhom racionalnosti bio je nepokolebljiv lovac.

Kad se analitička misao, nož, primeni na iskustvo, njime se uvek nešto ubija. To je poznato, barem u umetnosti. Pošto je ovladao analitičkim znanjem potrebnim za plovidbu Misisipijem, iskustvo je dovelo Marka Tvena do zaključka da je reka tada izgubila svoju lepotu. Nešto se zaista pri tome ubija. Iako se u umetnosti manje primećuje, nešto se takođe i stvori. Međutim, umesto da se samo insistira na onome što je uništeno, važno je takođe videti i šta je stvoreno, dakle, posmatrati proces kao neku vrstu neprekidnog umiranja i rađanja, što po sebi nije ni dobro ni loše, već je samo takvo.

Lično mislim da će se svet popraviti na sledeći način: pojedinci će donositi kvalitetne odluke i to je sve.

Verovatnije je da će čovek koji zna kako se popravlja motocikl – uz pomoć kvaliteta – imati više prijatelja od čoveka koji to ne zna. I prijatelji ga neće smatrati objektom. Kvalitet svaki put sprečava objektivnost.

Divan je osećaj kada se rađa nova činjenica. To se dualistički zove ‘otkriće’ zato što se podrazumeva da ono postoji nezavisno od bilo čije svesti o njemu. Kad se pojavi, u početku uvek ima malu vrednost. Zatim, zavisno od posmatračeve pažnje i potencijalnog kvaliteta činjenice, vrednost joj raste, polako ili brzo, ili pak opada dok sama činjenica ne iščezne.

Entuzijazam je psihološki benzin koji pokreće sve ostalo.

Dok razmišljam o tome, često pomislim da je ideja da je um jedne osobe dostupan umu druge samo iluzija koja je posledica razgovora, samo stilska figura, privid zbog kojeg neka vrsta razmene između suštinski stranih bića izgleda uverljivo, i da njihovo istinsko povezivanje nije moguće. Napor pronicanja u um drugog iskrivljuje ono što se vidi.