Stefanija Auči

Jer se način na koji se voli menja, jer se ljudi menjaju kao i način na koji im je potrebno da budu voljeni, razmišlja. Jer svaka bajka ima kraj i na njenom mestu, često, ostaje samo žudnja za zagrljajem koji daje utehu, koji oslobađa od straha od vremena koje prolazi i koji ti daje iluziju da nisi sam.

Ne zaboravi da ko može nešto da uradi, a to ne uradi, ide kroz život nezadovoljan.“

Zatim je, uz gorki osmeh, odgovorila: „Ljubav je, dona Franka, nezahvalna zverka: ujeda ruku koja je hrani i liže onu koja je batina. Voleti zauvek, voleti zaista, znači nemati pamćenje.“

Franka sad već zna da je trač uvek gladna životinja i da ako ne nađe nove leševe da ih glođe, glođe ponovo šta već ima.

Ne želi i ne može da razume da je granica između iluzije i nade tanka i da je ljubav, kada se ujedini sa beznađem, u stanju da porodi najbolniju od svih laži.

Uvek sam mislio da sam hrabar jer se ne plašim da jurim u automobilu ili da letim avionom, razmišlja. Ali istinska hrabrost je živeti sa bolom koji ne može da se izbriše, iz dana u dan, ipak nastavljati život.

„Naši mrtvi nas nikada ne napuštaju. A njihovo prisustvo je istovremeno bol i uteha.“

Istina je ono što kažu: kada se srce slomi, ne pravi buku.

Injacio ju je pratio pogledom, koji se kolebao između zabrinutosti i tuge.
Sigurno je mislio da je bilo previše smeha, previše buke, previše hrane za moj ukus, razmišlja Đulija.

Sudbina ljudi je da budu srećni a da toga nisu svesni. A njihovo prokletstvo je da gube časove radosti ne shvatajući da su podjednako retki koliko i neponovljivi.