Tatjana Milosavljević

A na mom porodičnom stablu bilo je tako mnogo grana kojima je nedostajalo samo malo prolećnih pupoljaka pa da segnu u budućnost.

Upitaš li se ikad zašto neke porodice celog života prate tragedije, dok druge kroz njega prođu bez ijedne ogrebotine?

Gde god ima ranjivih ljudi, ima onih koji će ih iskoristiti i onih koji će da štite zlostavljače – jer ako ih raskrinkaju, morali bi da otkriju i sopstvenu prećutnu saglasnost.

ekao sam joj da ljudi ne žele uvek da saznaju istinu. Zato što je suviše komplikovano, suviše bolno ili šta već…

Čudna je pojava sećanje. Određeni prizori iz svaštare istorije razvlače se do beskonačnosti. Nikad ne dokučiš do kraja sve pojedinosti. U nekim drugim trenucima vreme proleti poput užurbane godine kojoj ne uspevaš da pohvataš konce.

Pogled se u toku dana mnogo puta promeni. Oblaci, tuge i sreća provejavaju pored rama. Žive slike, a sve su prolazne.

A kada dunu vetrovi, čvrsto se uhvati za nešto! Za ogradu, pojas za spasavanje ili naprosto za onoga do sebe.

Upij poslednji tračak svetlosti iz breza. Ne plaši se da rizikuješ i ponosi se sobom. U suprotnom se lako može dogoditi da te sreća mimoiđe.

Postoje na ovoj zemlji mesta gde je zid između bogova i ljudi tanji od pergamenta.

Isakson je bio večni lik u svetskoj istoriji. Zmija u raju. Neko ko sklopljenih ruku seje razdor i ko u svojoj prečistoj gorčini nanese što je moguće više smrtnih rana pre no što se mirne savesti povuče.

U početku sam bio samo gnevni momak iz Vinipega, koji je patio od opasne boljke koja tako često pogađa mlade: uverenja da mi svet duguje nešto posebno.

Naprosto postoje neke muke za koje samo đavo može propisati terapiju.