Zlata Kocić

A dozvolite da vas upitam, kako to može da upravlja čovek, ako je on lišen mogućnosti ne samo da sačini bilo kakav plan makar i za neki smešno kratak period, pa, recimo, od oko hiljadu godina, nego ne može da garantuje čak ni za svoj sopstveni sutrašnji dan?

Šta je to zvanično lice, ili nezvanično? Sve zavisi od toga sa koje strane se posmatra stvar, sve je to, Nikanore Ivanoviču, klimavo i uslovno. Danas nisam zvanično lice, a kad pogledaš sutra – jesam! A biva i obrnuto, i to još kako biva!

Neko vreme predsednik je buljio u stepenice kao tele, ali onda odluči da pljune na to i da se više ne muči zbog tih nepojmljivih stvari…

Da, čovek je smrtan, ali nije u tome sva nevolja. Loše je to što je on ponekad iznenada smrtan, eto u tome je trik! I što nikako ne može da kaže šta će raditi večeras.

ljudi kao ljudi… Vole novac, ali to je uvek i bilo tako… Čovečanstvo voli novac, pa ma od čega da je napravljen: od kože, od papira, od bronze ili od zlata… No lakomisleni su… pa šta se tu može… i milosrđe ponekad zastruji u njihovim srcima. Obični ljudi… rečju, liče na pređašnje, samo ih je stambeno pitanje iskvarilo…

Suviše su me plašili i ničim me više uplašiti ne mogu.

Deo sam one sile koja večito stremi zlu, a večito tvori dobro.

Gete, Faust

Loše je to što je on ponekad iznenada smrtan, eto u tome je trik!

prozračni građanin čudnog-čudnog izgleda. Na majušnoj glavi – džokejski kačket; karirani žaketić, takođe vazdušast… Građanin gotovo hvat visok, ali uskih ramena, neverovatno mršav i lica

pod imenom Korovjov-Fagot, sada je jahao, tiho zveckajući zlatnim lancem uzda, tamnoljubičasti vitez mračnog lica koje ne zna za osmeh. On beše upro bradom o grudi, on u mesec nije gledao, njega nije interesovala zemlja, mislio je na nešto svoje leteći pored Volanda.
– Zašto se on tako promenio? – upita tiho Margarita Volanda kroz fijukanje vetra.
– Vitez ovaj jednom se neuspešno našalio – odgovori Voland okrećući prema Margariti svoje lice sa prigušeno plamtećim okom – igra rečima, koju je načinio govoreći o svetlosti i tami, nije bila sasvim umesna. I vitez je posle toga morao da se šali daleko više i duže nego što je pretpostavljao. Ali danas je takva noć kada se svode računi. Vitez je svoj račun platio i podmirio.
Noć je otkinula i paperjasti Behemotov rep, smakla njegovu dlaku i razbacala njena povesma u močvare. Onaj što je bio mačak koji zabavlja kneza tame sada se ukazao kao veoma mršav mladić, demon-paž, najbolja dvorska luda koja je ikada postojala na svetu. Sada se i on primirio i bešumno leteo izloživši svoje mlado lice svetlosti koju je lio mesec.
Svima sa bočne strane leteo je, blistajući čelikom viteškog oklopa, Azazelo. Mesec je izmenio i njegovo lice. Iščezao je bez traga nakazni očnjak i vrljavost se pokazala lažnom. Oba Azazelova oka bila su jednaka, pusta i crna, a lice belo i hladno. Sada je Azazelo leteo u svom pravom obličju, kao demon bezvodne pustinje, demon-ubica.