Staniša Stojiljković

Kada je organizam uravnotežen, odnosno zdrav, ne postoji patološka potreba za hranom. To znači da su svi sistemi funkcionalni. Kada nema energije iz hrane, organizam crpe energiju iz sopstvenih rezervi, čime vrši regeneraciju. Zato nije loše „vaspitati“ organizam da izdrži bez hrane desetak i više sati

Leonardo da Vinči, genije renesanse, ukazivao je na povezanost žvakanja hrane i uma. Žvakanjem hrane prolazimo tri ukusa. Pravi ukus hrane je poslednji ukus i to je onaj najbolji. Mnoge vrste namirnica imaju pojačivače ukusa, tako da su nam u prvom periodu žvakanja veoma ukusne. Drugi i treći period žvakanja gurmanske hrane ponekad su neugodni. Na taj način nas oni varaju i mi gutamo nesažvakanu hranu. Žvakanje izaziva veću produkciju pljuvačke. Ona je važna za varenje, ali je njen efekat daleko veći.

Čulo mirisa i čulo ukusa smatraju se hemijskim čulima, zato što nam daju informacije o hemijskim supstancama iz okruženja. Još važnije, daju nam informacije o hemijskim promenama u okruženju. Bilo koja hemijska promena iz spoljnog sveta može predstavljati ili pretnju ili mogućnost za sve organizme. Detektovanje te promene daje veću šansu za opstanak, jer čim organizmi utvrde da li ona predstavlja pretnju ili prednost, mogu preduzeti odgovarajuću akciju.

Receptori za prepoznavanje mirisa su veoma slični onima za detektovanje hormona. Zbog toga, svaki napredak u našem saznanju o receptorima mirisa i ukusa može biti od koristi u drugim oblastima.

Veštački pojačivači koji utiču na čula mirisa i ukusa su pogubniji negoli vrsta hrane jer su to tihe droge koje nas zavaravaju i teraju da stalno jedemo.

Moramo se čuvati da otrov koji proizvodi naš vlastiti jezik ne ubije nas same.

Platon

Čuvar svog zdravlja može postati samo onaj ko, uz uvažavanje postignuća savremene tehnologije, poznaje opšte principe po kojima funkcionišu različiti organi i sistemi u našem telu.

Ako se hrana previše zadržava u organizmu, najčešće je to u debelom crevu. Tada nastali otrovi mogu dospeti u krv i svojim toksičnim dejstvom ugroziti rad mnogih organa.

Ako se hrana prekratko zadržava u organizmu, gube se esencijalni nutritijenti. Može doći do dehidratacije i demineralizacije, što je ponekad opasnije od zadržavanja hrane.

Ako stalno rashlađujemo svoj organizam, a on tu izgubljenu energiju – toplotu ne može da nadoknadi, onda se razbolevamo. Kada se oznojimo i na promaji smo, veća je verovatnoća da ćemo se razboleti. Telo koje je vlažno gubi znatno više toplote od onog koje je suvo. Dakle, entropija raste ako se stalno znojimo i pothlađujemo.

Ako stalno rashlađujemo svoj organizam, a on tu izgubljenu energiju – toplotu ne može da nadoknadi, onda se razbolevamo. Kada se oznojimo i na promaji smo, veća je verovatnoća da ćemo se razboleti. Telo koje je vlažno gubi znatno više toplote od onog koje je suvo. Dakle, entropija raste ako se stalno znojimo i pothlađujemo.