Mikolaj Grinberg

Počinjem od samog početka, jer perspektiva uvek zavisi od konteksta.

Govorim mnogo, jer imam šta da kažem, ali nekako mi se ne dâ da počnem.

Naizmenično ih privijaju i odmiču od sebe. Kao da ne mogu da odluče da li bi radije da ih osete ili vide.

Imam devedeset godina, ali svima govorim osamdeset devet, jer zvuči mnogo bolje, zar ne? Evo, procenite sami: osamdeset devet. A sada: devedeset. Ima razlike, jelda? Uostalom, vi to ne razumete. Sada ne razumete, kasnije hoćete, ali ja neću više biti tu da mi to kažete.

Probudila sam se veoma tužna, jer sam videla sebe kako mirno čekam smrt.

Plašim se da nećeš stići da obradiš prošlost pre nego što stigne budućnost, dragi Mikolaju. Ne pišeš dovoljno brzo. Požuri, jer se greh nečinjenja dobrano računa u konačnom bilansu.