Liza Vingejt

Dva čitaoca nikada ne čitaju istu knjigu, jer na svet svi gledamo drugačijim očima, provlačimo priču kroz različita životna iskustva.

Treba mi bol koji razumem umesto onog koji ne razumem. Treba mi bol koji ima početak i kraj, ne onaj koji traje zauvek i seče do same kosti.

Spoznala sam u životu da je prošlost pomalo nalik kelju. Obično je gorka. Najbolje je ne prežvakavati je predugo.

Spoznala sam u životu da je prošlost pomalo nalik kelju. Obično je gorka. Najbolje je ne prežvakavati je predugo.

Živimo u svetu koji pokreće zabava“, trezveno kaže Trent. „Sve je dozvoljeno.“

Čudno je kako ti nešto na šta si navikao izgleda dobro čak i ako je loše.

Koliko god možda voleli melodiju nekog minulog dana ili zamišljali pesmu nekog budućeg, moramo da igramo uz muziku današnjeg, ili ćemo uvek biti van koraka, povoditi se unaokolo u nečemu što ne odgovara trenutku.

„Ženina prošlost ne mora da predviđa njenu budućnost. Ako hoće, ona može da pleše uz novu muziku. Svoju sopstvenu muziku. Da bi čula melodiju, treba samo da prestane da govori. Sa samom sobom, hoću reći. Vazda pokušavamo da uverimo sebe u ovo i ono.“

„Ono čega se glava ne seća, srce i dalje zna. Ljubav je najsnažnija od svega. Snažnija od svega ostalog.

Tajne nisu zdrave. Ma koliko bile stare, tajne nisu zdrave. Nekada su najstarije tajne najgore od svih.