Dragoljub Stojković

Politika, reforme, borba za pravdu, to je posao za retke, za posebne, za one kojima je jedino do njihove borbe stalo i kojima ne trebaju toplina i dom.

S moje nove, pametnije tačke gledišta, uz moje stanje, nema smisla ulaziti u nešto što mi može naneti samo štetu.

Ja, iskreno da Vam kažem, želim da iz toga izađem; u prvi mah mi se moja uloga u čitavoj toj ujdurmi učinila umesnom i primamljivom, no što više razmišljam, shvatam da je moj otac u pravu: politika je rabota u kojoj samo siromasi mogu da nađu sreću.

A dela koja su vođena čovečnim razlozima uvek su neoprezna, prečesto se obijaju o glavu.

Sećate se mojih predloga da se uvede dvodomni parlament, da učeni ljudi, srpska inteligencija iz gornjeg doma nadgleda seljačiju i hajdučiju iz donjeg? Nije prošlo, dabome… Jok, more… Sasekao me kralj kao da sam krunu za sebe tražio. Kako bi onda on upravljao tom hajdučijom? Pa predlog za izmenu ustava…“