Slaviša Pavlović

Изабрани људи не живе од оног што им живот поклони, него што сами отму од њега, мој драги Алекса

И тако, пун тамне невиђене вере,
Идем кобном стазом што је увек иста –
Ко злокобно сунце, док у мени блиста
Насмејано лице вечите Химере.

Кад ми опет дођеш, ти ми приђи тада

Ал не ко жена што чезне и воли

Него као сестра брату који страда

Тражећ меком руком место где га боли

Пуна носталгије безнадежне, дуге,

Не сећај ме никад да би могла доћи

Задоцнела радост из дубине туге,

Ко поноћно сунце из дубине ноћи.

Јер ти не знаш, бедна, кроз све дане дуге

Да те вољах место ко зна које жене

У твом чару љубљах сав чар неке друге…

И ти беше само сен нечије сене…

У хоризонт празан гледајући тада,

На ивици где се мрак и светлост дели,

Замрзнуће мирно суза задњег јада,

Јада што се никад, никад нисмо срели.

Ја сневам о жени, већој но све жене,
Чија ће лепота бити тајна свима,
Што је као божји дах у просторима,
Који не дотаче никог осим мене

Сва је моја радост знати бол да скријем;

Сва мудрост, љубави дати изглед злобе;

Врлина, да презрем сузе које лијем,

И покажем срце као празне собе.

Нико се талентованих и добрих не боји колико их се плаше просечни. И кукавице. А код нас су такви увек на власти. Најгоре је што их на та места бира поштен народ.

Болело их је што сам јавно говорио како закони отаџбине не могу бити поштовани све док се не поштују закони савести. И части. Морала. Опште културе.