Ivan Tokin

Onda je ustao, stavio moju ogrlicu u džep i čučnuo pored mene. Rekao mi je tačno ovako: – Ako ti se ostaje, a ti ostani. Ako je to tvoja ženka, onda ti je mesto pored nje. Ti nisi moj pas, ti si moj najbolji drug, i to obojica od početka znamo. Ti si car i treba da živiš kao car, onako kako ti misliš da treba. Mi sad idemo i ne vraćamo se. Ja ću da odlepim bez tebe, ali preživeću, kao i ti.

Neću ja da živim u vašim srcima, ja hoću da živim u svojoj ulici. – To je normalno, i ja sam dobio život kao i vi, i ja volim da živim. Ja nemam materijalnu imovinu i ne umem da govorim vašim jezikom, ali tužan je i siromašan svet u kome su to nedostaci. Koji je to legitiman argument da me ostavite? Što čamdžija ne prima pse? Što ne umem da napravim čamac? A je l’ znate koliko sam spreman da plivam da spasem nekog od vas? Je l’ znate? Spreman sam da crknem plivajući za vama. Je l’ to dovoljno dobro? Je l’ to bolje nego da umem da napravim čamac?

Osim toga, je l’ znate vi nekoga, osim poneke majke, ko će da vas voli i kad to niste zaslužili? Ne znate, naravno da ne znate. E, pa ja vas volim i sad kad u proseku ne zaslužujete. Je l’ to dovoljno da ne ostanem vezan i da se udavim?

Nije najbolje. Samo ne znam šta hoću, ali precizno znam šta neću, a to je važno za mene. Za nas, za tebe.