Svetislav Basara

sve što sam u životu ikada mislio u stvari nisam mislio nego ili uopšte nisam mislio ili sam pogrešno mislio ili sam – najčešći slučaj – mislio sasvim suprotno od onoga što sam mislio da mislim ili sam se samo pretvarao da mislim.

šefica smene u pogonu domaće lirske radinosti, Maksimović, Desanka

nismo li se davno saglasili da su ubijeni ključni saučesnici i svedoci saradnici u sopstvenim ubistvima, šta ti sad nije jasno, šta je u mojoj rečenici nehumano i politički nekorektno, jebala te humanost, humanost i korektnost su nas dovde i dovele.

U moje vreme se (u boljim društvima) smatralo da pisac ne sme imati stan ili kuću u vlasništvu – Ujević je tvrdio da ne sme imati ni kaput ni cipele – podrazumevalo se da vlasništvo nad stanom ili (još gore) kućom vodi u smrt umetnosti, u stvaralačku entropiju, u malograđanštinu i nacionalizam, a da je od vlasništva nad toplim domom do pokliča za dom spremni samo mali korak, poučan je tu primer Mile Budaka, osrednjeg hrvatskog pisca, koga je strast za kućom u ličnoj svojini odvela u masovni zločin i na kraju na vešala.

ti ne umireš zato što si bolestan, nego zato što si živ

Stojkoviću, ima jedna, sama po sebi strašna, misao u kojoj bi se možda moglo naći i utehe za sve i rešenja svega. A to je: možda se ono od čega strepimo i što sa strahom, stegnutog grla, očekujemo kao najteži udarac i svoj konačni poraz – već odavno desilo, a mi to i ne znamo i sad bez osnova patimo, tako mi je od reči do reči rekao Andrić, reče Stojković, potom je izvadio penkalo i notes i munjevito zapisao ono što je rekao, sigurno si kasnije na to nailazio u Znakovima pored puta.

Eto, to je Andrić. Reši nerešiv problem, nikako da se reši sebe, nikad u stvari ne pokuša, uvek se zajebe u računu, naravno uvek u svoju korist.

Vraga! Osim u putničkim avionima, izlaz za slučaj opasnosti nigde ne postoji

čovek koji prokocka delirijum, kao što sam ga ja prokockao, zaslužuje da oboli od većine neizlečivih bolesti od kojih boluje njegova zemlja, da se potom raspadne kao što se raspada njegova zemlja i da na kraju

Pisac koga narod razume je propao čovek, da ne kažem baš propalica, mada ni to ne bi bila prejaka reč

Žlezde pak naroda Jugoistočne Evrope – jednom od kojih i vi pripadate, Stojkoviću – jedinstven su slučaj, ekstremna anomalija, one luče kontraendorfin, hormon nesreće i smutnje, otuda su jad, beda i čemerna istorija tih naroda, naročito vašeg, posledica hormonalnog poremećaja, a ne vekovnog ropstva i nepravde.