Ana Svirščinjska

Iznutra ista

Kad sam išla kod tebe na ljubavnu gozbu,

ugledala sam na uglu

staru prosjakinju.

Uzela sam je za ruku,

poljubila u nežni obraz,

razgovarale smo, bila je

iznutra ista kao ja,

od iste vrste,

osetila sam to odmah,

kao što pas oseti njuhom

drugog psa.

Dala sam joj novac,

nisam se mogla rastati od nje.

Čoveku ipak treba

neko blizak.

I posle više nisam znala

zašto uopšte idem kod tebe.

Bacila je ključ u ruševine

U zavežljaj na leđima

ugurala je poslednji komad hleba,

poslednji put je

zaključala vrata.

Uprtila je

na rame dete, drugo je

uzela za ruku.

Poslednji put je

silazila niz te stepenice.

Bacila je ključ

u ruševine.

Obnažena do ispod kože,

osramoćena kao ona koju siluju,

kao ona

koju više ne žele da siluju,

kao išamarani leš,

kao samrtnik kome

pljuju u lice,

kao živa životinja koja,

dok izdiše u klanici,

postaje prehrambeni proizvod,

ponižena kao crkotina,

ogavna kao izmet crkotine,

postiđena

tako duboko,

kako nikad ne može biti postiđen

muškarac –

žena

na ginekološkom stolu

pred očima

lekara.