Oliver Stoun

Na moj trideset deveti rođendan, moja žestoka kritičarka Polin Kejl iz Njujorkera rekla je i za Ćimina i za mene „i dalje žive u pećini… jedan drsko vulgaran – obojica ksenofobični – izvlače ono najgore jedan iz drugoga… i tako nijedan od njih ne zna kad su postali javna sramota.“

Bila je u pravu, a ja sam bio previše emocionalno investiran da bih razmišljao jasno i efikasno, i sapleo sam se na svoj uobičajeni, urođeni, prkosni način.

Stvarno sam pokušao da sebi podignem moral, ali prosto nisam mogao.