Nada Petković

Stražar na kapiji – duduk s bajonetom! – zainatio se: bez propusnice – ni makac.

Stražar na kapiji – duduk s bajonetom! – zainatio se: bez propusnice – ni makac.

hi Griga je nesumnjivo bio pesnik. Jedanput su sestre, crvene od stida, šapatom prenele Dejevu Grigine stihove (nije ih bilo teško

kao što ne bi propao novac štedljivog kapitaliste uložen u pouzdanu banku.

gde god se okreneš – tatarski ogrtači, ruski kožusi, kirgiski kaftani – pohabani i toliko blatnjavi i mokri od kiše da se jedva mogu međusobno razlikovati.

Uzeću persijsku nevestu. Dovešću je iz Persije, skinuti joj veo i reći: evo, sad si slobodna! I zaboravi svoju feudalnu prošlost za sva vremena.

„Kad već ne znate o čemu, ispričajte mi, Dejeve, šta ćete raditi kad zavlada komunizam?“

Nije voleo svoje detinjstvo. Sećanja na njega neizbežno su ga vodila u onu davnu bespomoćnost i tugu: u užas nadolazeće zime, beskrajna gladovanja i samoću siročeta – u sve ono što je pokušavao da zaboravi, ali nije mogao.

„Biti dobar – ne znači naobećavati sve i svašta. Niti uzdisati i suze roniti nad nemoćnima i bolesnima. Ne znači ogoliti svoju dušicu sažaljivu!“, govorila je tiho, ali bolje da je vikala.

„Biti dobar, znači – misliti na sve. Čuvati se svega. I sve predvideti. Biti dobar – to treba umeti. Umeti odbiti. Obuzdati. Kazniti…“

Dejev je bio jednostavan čovek i voleo je obične stvari. Voleo je kad ljudi govore istinu. Kad se rađa sunce. Kada se nepoznato dete smeši sito i zadovoljno. Kada pevaju žene i muškarci. Voleo je starce i decu – voleo je ljude. Voleo je da se oseti kao deo nečeg ogromnog – armije, zemlje, celog čovečanstva. Voleo je da nasloni dlanove na lokomotivu i kožom osluškuje otkucaje mehaničkog srca.