Ivan Ivačković

Branimir Štulić je u „Balkanu“ imao stih Ni bendovi nisu više kao što su bili. „Balkan“ je napisan 1974, a taj stih bio je žal za dotad najuzbudljivijim danima rok muzike, za šezdesetima.

Kod Štulića, rođenog vođe, Stublićeve pevačke i šoumenske veštine istakle su ga kao kandidata za izbacivanje. Ubrzo je Džoni zaključio da je Azra mala za njih dvojicu. Juričiću, Pelajiću i Hromatku postavio je ultimatum – ili Jura ili on. Grupa mu je uručila kolektivni otkaz, stala iza Jure, uzela ime Film i uskoro postala jedna od najvećih novotalasnih atrakcija u Jugoslaviji.

Srđan Saher (po ocu Žlebačić, ali je očevo prezime promenio u majčino) bio je još jedan momak sa Filozofskog fakulteta. Studiranjem je samo prekraćivao vreme. Kao i Štulić, jedino čime je u životu želeo da se bavi bila je muzika. Štaviše, to je shvatio gledajući upravo Azru. Ali će, zbog Štulićeve hirovitosti, uskoro sa Darkom Rundekom napraviti Haustor.

omot za „Balkan“, uz neke druge Ilićeve radove, završio je u jednoj od stalnih postavki prestižnog njujorškog Muzeja moderne umetnosti (MoMA).

Zato je pristao na inače neomiljeni Jadran film. Zato je prihvatio savet Darka Glavana – uskoro svog najljućeg protivnika među kritičarima – i Dražena Vrdoljaka da za producenta uzme gitaristu i pevača Dragu Mlinarca. Sredinom šezdesetih Mlinarec je osnovao Grupu 220, iz koje će deceniju kasnije nastati Parni valjak. Sa Grupom 220 objavio je, 1968. godine, Naše dane, prvi rok album u istoriji domaće diskografije.

„Album je snimljen u jednoj neprijatnoj, mračnoj atmosferi“, priznao je Štulić septembra 1980. u Džuboksu. „Kriv sam što sam uzeo Mlinarca“, nastavljao je. „Da sam radio s Husom kod Trulog, bilo bi mnogo bolje. Nigde sounda, nigde žestine, ostao je samo vokal.“ Govorio je kako se oseća kad ploču čuje na radiju: „Muka mi dođe i tuga. Tol’ko truda, tol’ko napora, dobre pesme, a tako loše producirane.“

Ko god da je kriv, ta ploča sa dvanaest Štulićevih pesama tehnički je loša. Miks je musav, zvuk jeftin i praznjikav. Ništa, međutim, nije moglo da nadvlada njenu očaravajuću snagu. Naprotiv, kao da ju je tehnička nedorađenost, makar i nehotice, istakla. Azrin duh, ogoljen, vreo i preznojan, bez produkcijskih krpica koje bi sakrile bilo koji njegov deo, osvojio je publiku kao nijedan drugi.

Igijevog albuma Lust For Life. Krajem sedamdesetih Branimir će nositi majicu na ranim koncertima Azre, a epizodu s njom i „tetkicom“ opisaće u jednom od najvećih Azrinih hitova „Iggy Pop“.

Paolo Sfeći, a basista Branko Matun. Uskoro će na bubnjarsku stolicu sesti Branko Hromatko, a bas će preuzeti Marino Pelajić.

Ali i poverava nam da je u muzici spas od usamljeništva i uteha posle ljubavnog fijaska.