Igor Solunac

Kakvu to brigu nisam mogla odagnati, SADA SAM OVDE, SVOJA NA SVOME, U SAVRŠENSTVU IZVAN VREMENA, OVDE SEDIM. Budi srećna! Trudna sam žena svog muža pisca, a to sam i htela, zar ne?

Dan mi se protivio, onako kako bi trebalo da dani to čine. Osetila sam obećanje u grudima, naslutila hirovitost decembra, vezivala crvene svilene tračice oko zavesa, igrala se s Fridom, koja me je zapravo zabavljala, i rešila kako bi ovako trebalo da izgledaju dani koje Tedova supruga provodi kod kuće.

Osetila sam kako je Tedova stipendija okrunila moju što sam je dobila za drugu polovinu leta i za koju sam unapred završila delo. Roman sam, u nedostatku mašte, nazvala Stakleno zvono.

Zašto bih se odmarala ako to ne želim? Htela sam da pišem! Htela sam da ispečem hleb! Htela sam da živim kao Ted!

Hladni decembarski vazduh podseća me da ćemo uskoro otići odavde, još svega nekoliko sati.

Dođe mi da pobegnem, ali sedim ukočen na mekanom jastuku stolice.

Za nekoliko minuta počinje nova godina, savršena prilika da se izbace stare božićne zvezde i unesu sveže lale. Međutim, to ne zvuči dobro. Zašto mislim na cveće?

Znam da je kalendar ljudska izmišljotina, da se novi dan ne razlikuje od onoga koji je ostao iza nas. Međutim, možda bi simbolika – nova godina i nove prilike – bar jednom mogla da pomogne.

Gledam u dugi niz brojeva kao da se radi o šifri. Tajna poruka koju bi trebalo da ja, kao profesor matematike, lako rešim. Ipak, brojke mi ništa ne govore

Reči postaju zaštitna školjka, štit iza kojeg se treba sakriti.