Maja Lunde

Čini se da je ljubav afekat, a prijateljstvo stav, napisao je Aristotel, ali neka prijateljstva liče na ljubav, i bude jednako snažna osećanja kad se završe.

Koliko god da vičemo, vetar je glasniji. Nijedna šala, nijedna priča ili svađa ne može da nadjača oluju.

Kao prerasle ptice, balansirale smo svaka na svojoj grani, sa plastičnom posudom u jednoj ruci i perjanom četkicom u drugoj.

Lakim pokretima pokušavala sam da iz posude prenosim na drveće toliko male količine praha da se nisu ni videle. Svaki cvet morao se oprašiti četkicom od perja kokošaka posebno uzgajanih za tu svrhu.

Pčele su ovde nestale već osamdesetih godina prošlog veka, davno pre Kolapsa, pesticidi su ih pobili. Nekoliko godina kasnije, kada se pesticidi više nisu koristili, pčele su se vratile ali je ručno oprašivanje već počelo. Postizao se bolji rezultat, iako je to zahtevalo neverovatno mnogo ljudi, mnogo ruku. A onda, kada se desio Kolaps, moj distrikt je imao prednost. Isplatilo nam se što smo najviše zagađivali. Bili smo vodeća zemlja u zagađivanju, pa smo zato postali vodeća zemlja u ručnom oprašivanju. Paradoks nas je spasao.

Nikad same, uvek u grupi, ovako na vrhu drveća, ili hodajući duž tragova točkova od jednog do drugog zasada. Samo smo unutar zidova naših malih stanova mogle da budemo same, nekoliko kratkih časova u danu. Inače nam je ceo život bio na terenu.

Ali sada su kolale glasine da će se i šuma iskrčiti i pretvoriti u zasad.

Muva je dozujala iz nje, redak prizor. Već nekoliko dana nisam videla pticu, i one su postale retke.

Lovile su šačicu preostalih insekata i gladovale kao i ostatak sveta.

Voda je bila mlaka, sa ukusom aluminijuma zbog kojeg sam pila manje nego što mi je potrebno.

Kao da su prvi put tu, iako su svi odrasli u distriktu i nisu znali za drugačiju prirodu od beskrajnih nizova voćki naspram senke zarasle šume na jugu.