Džozef Konrad

Bila je vrlo prosta, i, na kraju tog dirlјivog apela upućenog svim nesebičnim osećanjima, ona je blesnula preda mnom kao sijalica na vedrom nebu: ’Iskoreniti sve te životinje

Ako je savršeno čist, i nekoristolјubivi, nepraktični duh avanturizma ikada ovladao ijednim lјudskim bićem, onda je ovladao ovim mladićem u zakrpama

On je za mene bio prosto jedna reč. Po tom imenu nisam ga mogao videti ništa bolјe od vas. Vidite li ga vi? Vidite li ovu priču? Vidite li išta? Čini mi se kao da pokušavam da vam ispričam neki san – kao da to uzalud pokušavam, jer nijedan ispričani san ne može da izazove ono što se oseća u snu, onu mešavinu bezumlјa, iznenađenja i pometnje u grču borbene pobune, ono osećanje da si plen neverovatnoga što je, u stvari, suština snova…“

„Mi smo putovali po praistorijskoj zemlji, po zemlji koja je izgledala kao kakva nepoznata planeta. Mogli smo zamisliti da smo mi prvi ljudi koji zaposedaju neko prokleto nasleđe, koje treba potčiniti po cenu najtežih muka i ogromnog napora.“

Čudno je kako žene nemaju dodira sa istinom. One žive u nekom svom svetu, kakav inače niti je postojao, niti uopšte može postojati.

je imate, pošto je vaša snaga slučajna posledica tuđih slabosti.

Oni su bili pobednici, a za to treba samo sirova snaga, kojom se ne možete naročito hvaliti ako

Video sam demona nasilјa, demona gramzivosti i demona strasne pohote, ali, neba mi, ti koji su tu upravlјali i gonili lјude – da, lјude, velim vam, bili su jaki, krepki, crvenooki demoni.

Kad je odlazio kući na odsustvo, zabavlјao se otmeno i razmetlјivo. Tamo je bio gospodin, ali samo po spolјašnjosti. To se moglo zaklјučiti iz običnog razgovora s njim. On nije mogao ništa stvoriti, mogao je samo da održava ono što već postoji – to je sve.

Mi živimo, kao što sanjamo – sami…“